Mislim da u mojoj porodici nije bilo takvih slučaja, osim moje čukunbabe, koja se zvala Jovanka, ali su je neki zvali Jelenom, pošto ima nekakva legenda u vezi s njom i Tarabićima i tim imenom, bla-bla...
Ali Užičani imaju veoma razvijenu kulturu nadimaka, no neću vam sada pričati o njima (o njima je već pisao Ljuba Simović), nego ću vam ispičati jednu zanimljivost u vezi sa ovdašnjim prezimenima.
Naime, svako prezime ima i nadimak koji ide uz njega, pa ljude nekada češće zovu po tome prezimenu nadimku, nego pravim prezimenom — osim onih uobičajenih poput Šuljagića, koje zovu Šuljagama, ili Ršumovića, koje zovu Ršumima, Stamatovića, koje zovu Stamatima itd., postoje i takva poput Jeremića, koje zovu Kučinarima i sl. Takva su prezimena i nadimci često alternirali kao porodična prezimena tokom istorije — nekad bi se neki na popisima stanovništva predstavljali ovako, nekada onako, sve dok se nisu početkom 20. veka samo jedna konačno ustalila.
Ali i do dan-danas se retko ljudi ovde poznaju po tima, zvaničnim prezimenima sa sufiksom -ić, već se znaju po tima drugima prezimenima nadimcima. Tako se neko u selu, u društvu, i ovako inače, preziva Ršum ili Stamat ili Šuljaga i Kučinar, recimo, a samo u papirima Ršumović i Stamatović i Šuljagić i Jeremić.
Moje je, recimo, takvo drugo prezime kojega nema u papirima, već samo u narodu — Simović. Moje znaju kao Božoviće Simoviće, jer ima i drugih Božovića u ovome kraju, ali moju užu granu porodice i kao Čikanoviće, takođe po jednom znamenitom pretku ove moje grane, koga su zvali Čikan. A toga Čikana je pravo prezime, inače, bilo — Kostić.
Tako ovde jedan čovek obično ima sijaset nezvaničnih prezimena i prezimena nadimaka, pored onih inače nadimaka koje svi ljudi imaju ponaosob, a koji su u ovome kraju takođe posebna zanimljiva priča.
