А везници, напротив, најчешће нису акцентогене речи. Као, чак, у Једнотомнику није ни акцентовано. Изузеци су од овога обично вишесложни везници, заменице/прилози у функцији везника и неки везници када су посебно наглашени.
Ne bih se sasvim složio, bar u vezi sa
kao. Ja bih ga nazvao "opciono akcentabilnim", a razmatranje verovatno važi i za druge slične veznike. Naime,
kao može biti i naglašen i nenaglašen, zavisno od pozicije u rečenici i intonacije rečenice. (HJP ga daje
sa kratkosilaznim, doduše u skraćenom obliku
ko je nenaglašen).
Složićemo se, najpre, da
kao nije klasična enklitika, i da njime može da započne rečenica (vertikalnom crtom ću razdvojiti akcenatske grupe, tj. naznačiti pauze):
Kȁodasam|znȁō|dȁćese|òvō|dȅsiti.
ali i:
Kodasamznȁō|dȁćese|òvō|dȅsiti.
Kada se nađe između dve akcentabilne grupe,
kao je opciono naglašeno. Oba naredna izgovora su po meni validna (slobodno popravite ako pomešam silazne i uzlazne). Prve verzije, sa naglašenim "kao", imaju blag fokus na drugom delu rečenice:
1)D`ržīšse|tȍga|kȁo|pìjan|plòta.
Sméješse|kȁodase|nȉšta|níje|dȅsilo.
2) D`ržīšse|tȍga|kaopìjan|plòta.
Sméješse|kaodasenȉšta|níje|dȅsilo.
U primerima pod 2), nenaglašeno "kao" se može zameniti skraćenim oblikom "kô". Međutim, skraćeni oblik zaista ne može (ili teško može) primiti naglasak.