Едгар Алан По

Стефан

посетилац

Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 11

Едгар Алан По

« у: 14.16 ч. 24.09.2010. »

Анабел Ли

У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби —
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.

Била је дете и млад бих и ја,
Ал’ љубав страсна тада се зби,
Што од свих више љубави сија —
Мене и моје Анабел Ли;
Да таква љубав у њима клија
Жудеше с неба анђели сви.

Због тога стравно серафим вреба,
Крај сињег мора анђели зли;
И дуну ветар да следи с неба
Прелепу моју Анабел Ли.
Витеза њених поворка стала,
Да је од мене однесу сви;
У гроб је морских спустише жала,
Да вечне снове у њима сни.

Анђеле завист мори у рају,
Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са неба ветар дуну на крају
И следи моју Анабел Ли.

Ту нашу љубав пребајна што је,
Њу желе мудри и стари сви —
Од њих се више волесмо ми —
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Анабел Ли.

Док месец зрачи, ја снивам снове,
Снове о мојој Анабел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Анабел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,
Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гроба где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни.


	Сачувана

Стефан

посетилац

Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 11

Одг: Едгар Алан По

« Одговор #1 у: 14.18 ч. 24.09.2010. »

Улалума

Небо је било пепељасто, хладно;
Лишће склупчано у свенуле снове —
Лишће клонуло у свенуле снове;
Би ноћ самотног октобра што знатно
Древно сећање у заборав зове;
То бî језеро Оберово блатно,
Усред мистичне области Вирове —
То би језеро Оберово хладно,
Сред те демонске области Вирове.

Једном туда, кроз дрворед титански,
Поред чемпреса са душом се верах —
С психом и душом крај чемпреса верах.
Тад ми је срце горело вулкански
К’о реке пуне ватре и чемера —
Реке препуне лаве и чемера,
Слив сумпорасти низ предео јански
Који се слио до хладног севера —
Тај бол што сли се низ предео јански
У дол ледени далеког севера.

Говорили смо озбиљно и хладно;
Наше су мисли клонуле у снове —
Наша сећања клонула у снове —
Нисмо ни знали да нас бесповратно
Ноћ октобарска у заборав зове
(Авај!, та ноћ што у заборав зове)
Не приметисмо ни језеро блатно
(Мада већ бесмо сред шуме Вирове) —
Заборависмо то језеро хладно
Усред демонске области Вирове.

Тада, у ноћним последњим сатима
Дан најавише светла сунцâ многа —
Предосетише зору сунцâ многа —
На крају пута осетих да има
Одсјај, сав мутан — једва видет могах —
Из ког чудесна, са дијамантима
Уздизала се луна виторога —
Месец, Астартин лик дијамантима
Окићен, јасан, кристалан, с два рога.

„Она је“, рекох, „топла к’о Дијана:
Она се креће етером чезнућа —
Она ужива простором чезнућа:
Виде да суза сува није дана
Том лицу, нема црва умирућа,
Она је прошла кроз поља звездана
Да отвори нам пут до уздигнућа —
Летинског мира, рајског уздигнућа —
Сиђе, засјавши низ поља свездана,
Не стрепећи од праха треперућа —
Заносна, светла, низ легла звездана,
С очима пуним сјаја треперућа. “

Али је психа, дижућ прст зборила:
„Тужна, бојим се, плаши ме та звезда —
Плаши ме чудно бледило, та звезда: —
О, крени сада! — вини своја крила!
Лети! — о, лети! — за спас нашег гнезда!“
Док у ужасу свом је говорила
Њена су крила тонула спрам бездна —
У агонији, док јецаше, крила
Њена су тада тонула спрам бездна
И ишчезнула у прашини бездна.

Ја одговорих: „То нас тек сан вреба
И у трептаво светло тера сада!
Заронимо у сјај кристални сада!
Тај сјај сибилски ноћас сија, вреба
Блистањем светлим лепотâ и надâ: —
Гле! — он трепери, сву ноћ небом влада!
Ах, поверујмо том блистању с неба,
Нека нас води до божанског склада —
Авај!, следимо сјај трептави с неба
Да нас одведе до еденског склада,
Јер он сред ноћи целим небом влада!“

Смирио сам је и уз пољуб згрејô,
Те мрак истерах из њенога ума —
И колебање изгнах јој из ума;
До краја стазе прођосмо алејом
И опазисмо неки гроб крај друма —
С чудним натписом неки гроб крај друма;
Рекох: „Шта пише, моја драга сејо,
О чем говори натпис поред друма?“
Рече ми: „Улалума — Улалума —
Овде почива твоја Улалума!“

Срце ми поста озбиљно и хладно
К’о суво лишће склупчано у снове —
К’о суво лишће клонуло у снове,
Крикнух: „Октобар беше вероватно
Ах, тек сад видим — та ноћ мами, зове
Кад већ пролазих кроз пределе ове —
Кад носих бреме низ пределе ове —
У тој ноћи што у заборав зове,
Шта ме баци у пределе ове?
Сад знам језеро Оберово блатно
Усред мистичне области Вирове —
Сад знам језеро Оберово хладно
Сред те демонске области Вирове. “


	Сачувана

Стефан

посетилац

Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 11

Одг: Едгар Алан По

« Одговор #2 у: 14.19 ч. 24.09.2010. »

Елдорадо

Витез снажан
И одважан,
На сунцу је и под хладом,
Путовао
И певао,
Тражећ земљу Елдорадо.

Ал’ већ стари
Витез храбри —
Пада сен на срце младо,
Јер не уме
Наћи грумен
Земље као Елдорадо.

Кад је снага
Њему пала,
Сен путника виде тада —
Рече: „Сени,
Кажи мени —
Где је земља Елдорада?“

„Низ планине
Месечине“,
Сен му рече, „низ дол храбро
Сенки јаши,
Ако тражиш,
Ако тражиш Елдорадо!“


	Сачувана

Mirela

члан

Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка: student knjizevnosti
Поруке: 60

Одг: Едгар Алан По

« Одговор #3 у: 14.33 ч. 24.09.2010. »

A "Gavran" ?


	Сачувана

Стефан

посетилац

Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 11

Одг: Едгар Алан По

« Одговор #4 у: 18.21 ч. 24.09.2010. »

Када препевам и Гаврана, написаћу и ту песму. Wink

А ево два препева за која нисам сигуран ко је препевао (за овај други, мислим да је Коља Мићевић):

1. hxxp: www. gradnis. net/knjizevnost/edgar-alan-(morbid)-po/?wap

2. hxxp: www. karike. com/blog/6400


	Сачувана

Тагови:

Странице: [1]

Штампај

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Страна књижевност (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Едгар Алан По

« претходне следеће »

Скочи на:

	Аутор	Тема: Едгар Алан По (Прочитано 5933 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.