То [из области математике, технике и природних наука] су управо текстови који мене занимају, и за које тврдим да ми ћирилица штеди време док их куцам, у односу на време које бих потрошио куцајући их латиницом. То су такође текстови које бих радије читао на ћирилици него на латиници, јер они писани ћирилицом у просеку пружају више информација (тамо где на то већ утиче писмо). Радо ћу дати примере за обе тврдње, ако некога занима.
Mene zanima.
* Зашто ми је ћирилица практичнија при куцању.
Најнепосреднија разлика о односу на писање латиницом јесте што морам да мењам распоред тастера кад хоћу да откуцам латиничну формулу. Колико ово отежава куцање? Уз навику, добру ротацију распореда (тачно два: један латинички и један ћирилички) и добру пречицу (алт+размак), промена распореда улази у оквир слепог куцања. У односу на време које потрошим на друге ствари — на пример штеловање формула да изгледају тачно како треба — време утрошено на промене распореда ништавно је. Па ипак, и такво ништавно време је веће од нултог, тако да је довде латиница, макар за једно епсилон-веће-од-нуле, практичнија.
Међутим, у тексту ћирилицом српске речи се јасно разликују од свега што то није: симбола, формула, страних речи, наредби програмских језика; те конструктивних елемената (које се не виде екплицитно у Ворду и сличним програмима, али се виде при куцању латехом, докбуком, ХТМЛ-ом, итд.) Ово значи да, на пример, могу да покренем проверу правописа и кажем да у обзир узима само ћириличке речи, тако да не захвата и пријављује као погрешне ове нејезичке елементе. Кад покренем проверу правописа у латиничком тексту (што у мом случају значи енглеском) изгубим грдно време прескачући лажне поготке, а у ћириличком иде брзо и као по лоју. Затим, прелом речи на слогу на крају реда такође аутоматски може да узима у обзир српска правила за ћириличке речи, а да нејезичке елементе не прелама. Да бих исто ово постигао у латиничком тексту, морао бих ручно да обележавам несрпке речи (нпр. у Ворду обележавањем текста па избором знаковног стила), што је далеко спорије од просте промене распореда.
Дакле, кога не интересују аутоматски механизми обезбеђивања квалитета текста, томе је латиница практичнија за то епсилон-веће-од-нуле. Кога интересују, као мене, томе је ћирилица практичнија.
* Зашто текстови писани ћирилицом обично пружају више информација.
Наравно, као што рекох, овде мислим само на оне информације које уопште, на неки начин, могу да зависе од писма. Најбоље одмах пример. Скоро сам читао три књиге, факултетска уџбеника, на тему нумеричке математике, сви новијег издања. Зваћу их: ћирилички, старолатинички (= латинички старог кова) и новолатинички (= латинички новог кова).
У ћириличком уџбенику, имена математичара (као у: Кошијев ред, Собољевљев простор, Ричардсонова метода) преношена су, наравно, транскрибовано. Изворна имена су давана у фусноти. И то мислим стварно изворна: латиничка неподшишана, руска руском ћирилицом, чак и Еуклид грчким писмом :) Како је фуснота само с именом мало гола, онда уз име стоји и година рођење, евентуално смрти, и народност особе.
У старолатиничком уџбенику, имена су опет преношена транскрибовано, и опет су ту фусноте са изворним именом и просторно-временском одредницом. Разлика у односу на ћирилички уџбеник је само та што имена у фусноти нису увек заиста изворна: уместо ћирилицом, руска су дата транскрибована (на српску латиницу). Дакле, у односу на ћирилички уџбеник ништа нисам добио, а изгубио сам део изворних имена. Чист, мада омањи, губитак информације.
У новолатиничком уџбенику, е… Кроз текст само шљаште квазиизворна имена, конкретно: чупава имена западних математичара подшишана (нпр. Viète и Stéphane без својих грависа и акута), а руска транскрибована
најчешће на српски (Čebišev, Kantorovič, али Sobolev уместо Soboljev). Фусноте, не постоје. Дакле, у односу на ћирилички уџбеник ништа нисам добио, а изгубио сам: како имена изговарати на српском, пуно име математичара, просторно-временску одредницу, каква су заиста нека изворна имена. Чист и значајан губитак информације.
(Наравно, новолатинички уџбеник има ту предност да не принуђава једног модерног студента да гледа „накарадно посрбљена“ страна имена. Додуше, изузевши руска)
