Ја могу и уместо „телекомуникација“ да кажем „даљиносуобраћање“, јер сам само калковао ону грчко-латинску кованицу на српски, нисам измислио нову реч ређајући произвољно слова. И та реч је правилна, па је нема ни у једном речнику.
Da, ali s tim što ovde postoji razlika u tome što tu reč niko ne koristi, iako jeste moguća; pravilna je u smislu da bi mogla postojati, ali svejedno nije pravilna jer se nigde ne koristi i ne postoji.
Ta tvorba reči kojom se uvek možemo okoristiti da "izmislimo" novu reč ne podrazumeva kalkiranje sa stranih jezika niti termine. Svako od nas ko govori neki strani jezik može sa njega da kalkira na srpski gomilu izraza — ali svi oni bi bili besmisleni i nepostojeći u srpskom. A termini su takođe posebna stvar — ni oni nisu deo naše maternje jezičke baze, i njih naučnici izmišljaju za potrebe svoje struke, i samo za potrebe svoje struke.
Ne, nego se ta tvorba odnosi na mogućnost da, kada recimo vidimo ženu u policijskoj uniformi, po "osećaju" kažemo "eno je
policajka!" i slično. Dakle, iskorišćavanje već postojećih reči i već postojećih tvorbenih procesa tako da se dobiju nove reči koje se samo lȇpē i slažu na tu već postojeću osnovu — i sve one su nam razumljive, i pravilne su, i izvodljive, i u skladu su s našom maternjom jezičkom kompetencijom (tj. "osećamo" im odmah značenje, ne moramo ga naučiti i zapamtiti — što ni za "daljinosuobraćanje" nije slučaj). Eto, na to se odnosi.
