ZvezdarkaVracaric
члан
 
Ван мреже
Пол: 
Организација:
Име и презиме:
Струка:
Поруке: 61
|
 |
« у: 20.17 ч. 17.03.2010. » |
|
Следећи старију транскрипцију, у којој се тај глас, иначе између ч и ћ, („ближи“ ч), транскрибовао са „ч“, ја изговарам и пишем капучино, а не капућино. Тако сам и у претходном свом роману писала ту реч, али ми је лекторка исправила, у, по њеном мишљењу правилно „ћ“. Ипак, на крају после мог поновног прегледа текста, и инсистирања, вратила је на „ч“. Исто је било и за Бочелија и Мајкла Петручанија.
У најновијој, пак, књизи, поновио се исти случај, али је лекторка овај пут остала упорна, да буде „капућино“, како рече, не толико због саме (не)правилности, већ, јер је "уобичајеније и распрострањеније" капућино, поготово што је лику из романа који ту реч изговара/пише тако примереније.
Ја сам на крају пристала, управо због те разлике у ликовима, њиховом степену образовања, културе, и година, јер, наравно, о томе иначе водим рачуна, мада, мислим да је у овом конкретном случају сасвим могло и ту остати „ч“, јер поменута разлика и није баш толико велика, иако постоји.
Дакле, како рекох, знам да је по старим правилима свако италијанско „c” испред „е“ и “i” преношено нашим ч. Отуд имамо Ботичели, Да Винчи, Бокачо... Али, последњих деценија, преовладава „умекшавање“, почевод оног фамозног „ћао“, (које се сматра и некаквим изузетком, ваљда), па тако имамо Паћино, Ћићолина, Ћинећита, Боћели...
Какво је ваше мишљење, да ли инсистирати да то буде писано и изговарано као ч, или да пустим(о) ствари да иду како иду?
|