Da, Vukove kritike su bile toliko uticajne zbog Vukovog ugleda da su totalno sravnile sa zemljom Vidakovićevu karijeru. Pre Vuka, Vidaković je bio najpopularniji pisac u Vojvodini, a kad ga je Vuk uzeo na zub, bio je sasvim uništen.
I godinama posle toga, naučnici uopšte nisu obraćali pažnju na Vidakovićevo delo jer je, eto, Vuk loše pisao o njemu. To je jedan od neretkih primera koliko ugled nekoga naučnika može uticati na kasniji razvoj nauke.
Recimo, Aristotel je pre više od dvadeset vekova, u jednom delu u kome se bavio fonetikom, zapisao kako je zadatak te nauke da proučava ono što ljudi izgovaraju i kako izgovaraju govorne segmente i suprasegmente, a ono što ljudi čuju, i kako ljudi čuju te segmente i suprasegmente, zapisao je on, nije zadatak fonetike. I sve do 20. veka to je kočilo razvitak auditivne fonetike, grane ove nauke koja treba da se bavi ne samo time kako se govor produkuje i šalje kroz vazdušnu sredinu nego i kako se prima u uhu slušaoca. Zbog Aristotelovog ugleda, fonetičari su se više od dvadeset vekova libili proučavanja auditivnog aspekta govornog izraza! Zato danas tako malo znamo o recepciji zvuka, što nije moralo da bude tako da se neki fonetičar, recimo, pre trista godina odvažio da odstupi od Aristotela.
Isto se dogodilo i sa Vidakovićem. Eno, i u tome članku što si našao (nisam ga pre čitao, hvala ti na linku
) isto se pokazuje, koliko je na primer i Pavle Popović uočavao da Vuk nije zaista književni kritičar i da nepravo napada Vidakovića, ali onda se i sam podređuje Vukovu ugledu i kaže da je ipak Vukovo slovo poslednje slovo.
To je boljka od koje je nauka vazda bolovala, pa boluje i danas.
