Стога је бесмислено говорити о било каквом суфиксу (-ањ — који, истина, постоји у неколико мало познатих речи) ако та мотивна реч данас не значи ништа.
Па да ли их је баш толико мало и јесу ли заиста недовољно познате, да се не може говорити о (ајде-де) суфиксу
-ањ? Зар у
српањ,
травањ,
липањ нису очигледне мотивне речи
срп,
трава,
липа (месец у коме је месец у облику српа, месец у коме цвета трава, месец у коме цветају липе)? Зар је
пуцањ —
пуца-(
ти) + -(
а)
њ — толико изопштена реч из говора, исто тако и
наковањ (
на +
ковати +
-ањ), можда чак и
жрвањ ту можемо подвести, па да је сада бесмислено говорити о суфиксу
-ањ?
Овде говоримо о бубњу, али пошто смо то питање разрешили, задржао бих се мало на овом
-ањ.