1) Мене занима само држава. И зашто би држава признала двоазбучје српског језика? Најбаналније, око ових НИС-ових акција сам добио некакав А4 папир на латиници. Без везе.
2) Тада када су постојали Срби католици који су писали латиницом Вук Караџић није рекао да Буквар треба да има двоазвучје - латиница и ћирилица, већ само ћирилицу - вуковицу и, ово се често прескаче, старословенску ћирилицу.
Добро, под латиницом се подразумевају све латиничне варијанте, а под ћирилицом све ћириличне, непрецизност по том питању треба толерисати ако оно није основна тема у разговору или тексту и претпоставити на шта се тачно мисли.
Нису само Срби католици писали латиницом, постоји и латинична литература православних Срба у 19. и 20. веку из времена пре стварања Краљевине СХС, исто као што је било и католика који су писали ћирилицом, али са тиме се вероватно слажеш, овим само допуњујем мисао, не противречим ти. Ако си питање поставио за Србе као народ, одговор је јасан. Ако си питао за државу, и за то сам дао одговор да је у питању последица затеченог стања које је неговано још од 1918. (или приближно тог периода, не знам да ли је баш те године латиница уведена на територији Србије+Војводина) и да је одлука донета тада на основу тога што је заједничка држава створена на територији где се у једном њеном делу тај исти језик доминантно писао латиничним писмом и због тога што то писмо ни самим Србима није било страно и туђе, већ само далеко мање заступљено. Данас је ситуација таква да је латинично писмо доминантно и на територији Србије и да је најзаступљеније изборно писмо међу православним Србима, а да сам опстанак ћирилице морају да штите држава и научне институције својим мерама, јер би у супротном, да је само до народа, она ишчезла.
Да би се латиница сада избацила или свела на меру у којој је била заступљена до 1915. године, потребно је спровести читав низ радикалних и скупих
законских (а не правописних) мера за које ниједан релевантан политички фактор није спреман и за које ниједан релевантан политички фактор не испољава чак ни политичку вољу. То је одговор на твоје питање „Због чега држава признаје двоазбучност српског језика?“, уз претпоставку да под двоазбучношћу подразумеваш активну паралелну употребу оба писма – нико са иоле битнијим утицајем не иступа са иницијативом да се двоазбучност укине, небитно да ли са позиције некога са јаким друштвеним утицајем или са јаким научним ауторитетом. Држава не може и неће да спроводи радикалне и скупе законске мере којима из корена мења све дотадашње навике ако такве мере не подржавају политичке партије као представници различитих политичких ставова који постоје у народу и ако их не подржавају научне институције. Због чега их научне институције не подржавају, одговор за то сте и ти и Радашин добили на овом форуму од људи који су више него упућени у ту материју. Међутим, чак и да их научне институције подржавају (те мере), оне не могу бити спроведене док их не спроведе политички фактор.
Образложења која ти дајеш су емоционалне природе и посматрања писама као „свог“ и „туђег“, али не са личног аспекта, већ са аспекта
целе нације и целог језика, а о таквом ставу се не може говорити јер латиница јесте и традиционално писмо Срба и писмо српског језика. Преостаје једино политичка критика, а политика подразумева гласање и доношење одлука прегласавањем мањине. У овом случају, ставови које заступаш су прегласани. Јесу легитимни да их човек има, али нису легитимни да он захтева њихово беспоговорно спровођење. Може и то, постоје и за то мере, али тим мерама људи са таквим мишљењем морају да дођу до позиција власти у Србији, и то до позиција апсолутне власти јер без жестоког противљења и отпора тако нешто не може бити спроведено – тај отпор се мора неутралисати, а то није могуће у демократском окружењу и с обзиром да се ради о спровођењу одлуке мањине, а не већине.
То је отприлике то, стварно нема ништа више од тога.
Од ближе и даље историје, ниједан битан аутор са подручја српске културе и језика није оспоравао да је и латиница једно од писама српског језика.
Ово ни ја не оспоравам. И 30-ословна арабица јесте писмо српског језика.
Јесте, само што арабицу не користи нико. У једној хипотетичкој ситуацији у којој би домаћи муслимани наставили да је користе и у којој би и она била уведена као званично писмо, и да чак постане доминантно писмо и међу православнима, исто бисмо овако причали о њој као што причамо и о латиници. Сада не можемо, јер арабица постоји само теоретски, као историјски споменик и опскурно писмо којег су се одрекли и они чије је то културно обележје било. Да би данас постојала као активно и званично писмо, мора бити општепозната и заступљена, једно повлачи друго.
Правиш грешку у самој поставци проблема, када полазиш од тога да је латиница напрасно уведена 1992. или 2006, небитно, па постављаш питање за непостојећу арабицу (непостојећу у употребном смислу) због чега се не уведе и она. Латиница је живо и активно писмо које у Србију није уведено споља, већ се у оквиру заједничке државе на њу проширило природним путем – људима који су је користили. Превасходно ослањање на западне државе и западну културу и одсецање културних веза са ћириличном цивилизацијом оличеном у СССР-у, у југословенском ћирилично-латиничном окружењу је латиница постала доминантан фактор. Она је у самом старту била домаће писмо на већем делу територије, а с обзиром на културно ослањање на Француску, Енглеску, Немачку и САД као земље латиничне културе, школовање наших људи тамо и усвајањем техничких и научних достигнућа оданде, као и на чињеницу да је већ била једно од писама српског језика, само далеко мање заступљено, она у самом старту није била страна онима за које тврдиш да им је наметнута. Из истог разлога у заједничкој држави у њеним латиничним деловима није превагнуо ћирилични фактор, али то већ није тема, тема је онај део државе (Србија+Војводина) који је пре стварања заједничке државе био ћириличан, а ето објашењења и за то и због чега је баш латиница, а не арабица, глагољица или неко друго писмо ушло на ово подручје и створило у пракси једну двоазбучност таквог типа који ретко где постоји.
Гласање
