Чекај, полако, у наслову књиге, на корицама, пише "Правопис српскога језика".
На оном линку сам подвукао део који говори о томе да се правопис не ограничава на нормативне обрасце, него излаже оно што треба да уђе у општа знања...
Даље, правопис каже да та знања спадају у образовни минимум за људе који теже свестранијем културном образовању...
Tačno, upravo tako. Pravopis se ne ograničava samo na normativne obrasce nego predstavlja i svojevrsnu zgodnu knjižicu opšte kulture i znanja o jeziku. Zato ga je zgodno čituckati pred spavanje.
То што си ти мени протумачио некакво изворно значење придева српскохрватски (шта уопште значи тумачити нешто што пише јасно, црно на бело), ако то значи српски или хрватски, требало је да тако буде и написано, а онда је требало да писци буду доследни па да и књигу назову правопис српскохрватскога или правопис српскога или хрватскога језика.
Овако, ти релативизујеш Устав који је сасвим јасан, и позиваш се на правопис који ни не третира писмо српског, већ
српскохрватског језика.
Moraš naučiti da praviš razliku: a) između jezika i pisma — to što u Pravopisu stoji pod tabelom „srpskohrvatska pisma“, ne znači da je i jezik koji Pravopis Matice srpske normira takođe srpskohrvatski; recimo, naš jezik se može pisati, i pisao se u prošlosti, i arapskim pismom, ali ni to ne znači da je arebica „srpsko pismo“, moraš praviti razliku; i b) između jezika i idejnih sistema — jer to što se neka društvena zajednica može ili ne mora kulturološki identifikovati sa jednim jezikom ili sa nekim pismom nije predmet pravopisa; jeste zanimljivo lingvistima za neka njihova istraživanja (najpre sociolingvistima), ali nije sâm predmet lingvistike kao nauke o jeziku u užem smislu; te tako, jezik je tek jedna arbitrarna pojavna manifestacija genetske sposobnosti ljudske vrste da simbolički komunicira jezičkim kodom, koju čini skup i sistem glasova i pravila kojima se ti glasovi grupišu u gramatičke jedinice, a pomoću kojih se obavljaju kognitivne funkcije date jezičke zajednice; i pismo je tek jedan konvencionalan sistem znakova kojim se jezik može prenijeti na hartiju; a to što su jezici i pisma za neke „izrazi nacionalnih bića“, „produkti vijekovne kulture naše nacije“, ili „osnove nacionalnog identiteta“, ostaje po strani u ozbiljnoj priči i tek je
sekundarna pojava koja proističe iz političke svesti jedne društvene zajednice i nije za jezik sâm ni po čemu relevantna, osim što je, eto, povezana s njime (ne bez razloga; ali, verujem, ne iz razloga koji bi tebi pali na pamet, no da ne širimo priču).
Лоше си схватио, нисам мислио на себе као појединца, моја, а и идеја огромне већине Срба је да Срби свој језик зову српским, и за свој језик користе једно, српско писмо, онако како то раде и сви други народи, државе и језици.
Аутори правописа то знају, зато су и подметнули кукавичје јаје, и нису правопис назвали српскохрватским, а неупућени (зашто би уопште обични људи били упућени у нешто о чему треба да брину они који су за то плаћени) мисле да српски језик има два писма.
Ne, ti si mene loše shvatio. Ne postoji nacionalno pismo koje je bogom dato jednoj određenoj naciji, i koje je njeno i samo koje je njeno. Pismenost na jednom jeziku razvija se
postepeno, i slojevito. U srpsku pismenu kulturu su, tako, ulazila razna pisma; ćirilica je samo jedno i tek jedno od njih, — nije ni po čemu posebna niti ekskluzivna, osim što je možda, eto, bila najprisutnija u srpskoj pisanoj kulturi, tj. bila češće i u većoj mjeri prisutna nego ostala pisma, ali to ništa ne mora da znači. I neka od tih pisama su se vremenom izopštila, neka su i te kako preživela u književnosti i uopšte u pisanoj reči — naša tridesetoslovna ćirilica i latinica — i do danas se srpski jezik piše dvama pismima, što nije uopšte toliko čudnovatno niti nenormalno koliko bi ćiriličari to hteli da prikažu.
Држава Србија и српски народ су старији од те бивше заједничке државе, заправо Срби су били творци те заједничке државе, не знам зашто бисмо се враћали на заједничку државу, постоји историја и пре пропалог пројекта те државе.
Postoji istorija i pre države Srbije i srpskog naroda, i postoje stvari mnogo starije i od toga, pa te ne vidim da se zbog toga vraćaš u pećinu da živiš kao neolitski čovek. Jugoslavija je bila vrhunac moderne evropske civilizacijske emancipacije narodâ zapadnog Balkana, a onda su došli barbari iz raznih pećina koji su umesto u budućnost samo i gledali u istoriju, prošlost i nazadak...
Мене занима једно сазнање. Да ли је српски језик ненаучно-антилингвистички, политички, настао од српскохрватског језика?
Све време мислим да је српскохрватски настао од српског! Грешим ли?
Današnji srpski standardni i književni jezik naravno da je nastao raslojavanjem zajedničkog srpskohrvatskog.
Evo, gledamo istorijski, Srbi su imali prvo staroslovensku pismenost, jelda, pa su onda vremenom razvili svoju redakciju staroslovenskog u srednjem veku prema tadašnjem narodnome jeziku srednjovekovne Srbije, pa zatim dolaze Turci i tu se uglavnom rađa alhamijado pismenost i usmena književnost na narodnom jeziku, a „preko“ u Vojvodini opstaje srpskoslovenski, međutim ubrzo Srbi u Vojvodini prihvataju tadašnju rusku pismenost (ruskoslovenski), zbog čega u 18. i 19. veku, što je i očekivano, dolazi do mešanja ruskoga sa narodnim govorom Srba u Vojvodini, jer je to njima prosto bio strani jezik i nisu mogli njime pisati a kamoli govoriti valjano sve i da su hteli, nego su morali mešati sa svojim maternjim navikama, pa je tako nastao slavenosrpski jezik i javila se prilčno smotana i trapava diglosija, koja je na više nivoa bila disfunkcionalna, zbog čega još Dositej i Sava Mrkalj predlažu reforme, ali tek Vuk ih dokraja sprovodi. Međutim, u vreme kada se pojavio Vuk, cvetala je ideja jugoslavenstva odnosno ilirstva kod Hrvata, kojoj se i Vuk priključuje, i to je početak zajedničke srpskohrvatske pismenosti. Tada i nastaju jezički i pravopisni principi kojih se do danas držimo. I tako sve do hrvatske Deklaracije i srpskoga Memoranduma SANU, do Dobrice Ćosića i drugih „ideologa nacije“, i do devedesetih, kada se zajednička pismenost raspala na odvojene jezike i jezičiće. Pa tada je i izašao Pravopis Matice srpske (i to, što nije nimalo nevezano jedno s drugim, naravno, u onim najsumornijim godinama najjačeg nacionalizma, 1993. i 1994, kada je sa svakog ćoška treštala Ceca, a Arkan divljao po Bosni, dok mu je u Srbiji rastao kult ahilejskog heroja i najvećeg sina ove nacije), koji je ozvaničio izdvajanje i srpskoga standarda iz zajednice, ali koji svejedno počiva na principima ranijeg zajedničkog Pravopisa obiju Matica, i preko njega, do Vuka i Đura Daničića...
