Венцловић је стварно био једна невероватна личност, са изванредним осећајем за живи народни језик, а неправедно је изостављен, или недовољно представљен, у читанкама и уџбеницима историје. Увек ме запањи лепота његових стихова, као и превода. Узмимо за пример његов превод Исаије 5, 1.2 и Друге Петрове 2, 9.10 и упоредимо их са преводима Караџића и Даничића (ово је често цитиран пример, па вам је вероватно већ познат):
Венцловић (око 1740. године)
"Виноград обљубљеному би посађен на брду, на лепоме виделу месту. Врло га - вели Господ - с плотом и с кољем обградих. Добру по избору лозу у њему посадих..."
Даничић (око 1860. године)
"Драги мој има виноград на родну брдашцу. И огради га и отријеби из њега камење. И насади га племенитом лозом..."
Венцловић (око 1740. г.)
"Зна, рече, Господ благочастиве от напасти ослобођивати, а неправеднике по судњому дну у муки вечној чувати, а најотвише оне којино се све за тим дају, и скрнаве се у телесној жељи блудно..."
Караџић (око 1840. г.)
"Зна Господ побожне избављати од напасти, а неправеднике мучећи чувати за дан судни; а особито оне који иду за тјелеснијем жељама нечистоте..."
Венцловиће је изрекао суштину, далеко лепшим, народним језиком и то на више од једног века пре ова друга два великана.
Он заслужује боље место у нашем колективном сећању. Ни Орфелин није боље прошао. Сумњам да иједан од њих двојице има неку честиту улицу кија носи њихов назив, а о споменику да и не говоримо. То је на нашу срамоту. Као да нисмо могли направити неки фин, можда чак и заједнички споменик овим великанима. У Бразилу имају музеј португалског језика, на пример. Могли смо и ми барем направити један споменик великанима српске речи. Колико је само финих места окупирано споменицима појединаца; ту је могао стајати један овакав монументални споменик.
Опширније о овом великану од још једног нашег великог књижевника:
овде.
