Што би било још један доказ да је тзв. "хрватски", односно западна варијанта српског
Ne može nikako biti „zapadna varijanta srpskog“, može samo biti „zapadna varijanta srpskohrvatskog“. A onda je, dakako, i tzv. „srpski“ odnosno „istočna varijanta srpskohrvatskog“.
Jer, ako uočavamo jedinstvo toga čitavog idioma na celome njegovom području, onda ga ne možemo arbitrarno zvati samo jednim od njegovih nacionalnih imena, zanemarujući ili čak i otvoreno diskriminišući ostale, kao ovde. Taj ceo jezik je jedan (boljeg imena od „srpskohrvatskog—hrvatskosrpskog“ još nismo smislili, osim možda Brozovićeva termina „srednjojužnoslovenski“), ali njegove „varijante“ jesu hrvatski, srpski, bosanski, crnogorski.
Ništa srpski nije manje „takozvani“ od hrvatskog. Ili prihvaćamo pravo
svakoj od varijanata da supostoje, a ne samo jednoj ili jednima a drugim ne; ili smo pri stavu da se radi o jednome idiomu, ali u tom slučaju ne dolazi u obzir arbitrarno imenovanje samo jednim nacionalnim imenom dok se druga zanemaruju i diskriminišu.
Ili i jedno i drugo, naravno, na različitim nivoima, u zavisnosti od toga kako se stvar posmatra; što i jest najispravniji pristup.
Да. У време кад сам ја ишла у школу то се звало "српскохрватски језик". Источна и западна варијанта. Тако сам га и сама звала, а и остало је по моћи навике, негде као "први рефлекс". Ипак, интимно, у другој равни, за мене је то увек био, и остао само - "српски". Као што је, уосталом, за Хрвате, то одувек био "хрватски".
Наравно, ради се о - једном истом језику.
Политика је ионако одавно рекла своје, умешала се и у језичка питања, па тако имамо и "босански" и "црногорски".
