Misleo, kao književni oblik, ne postoji, ali mi se sve čini da po Šumadiji ljudi kažu
misleo.... Sa akcentom na poslednjem slogu, konkretno na onom E...


Бруни, умрех од смеха читајући ову поруку. Најмање пола ствари које си написала није тачно. Акценат у
мислео нигде, осим у призренско-тимочком, није ван првог слога, јер је у питању краткосилазни акценат (који није могао настати померањем с унутрашњег слога). Даље, најмање се у Шумадији могу наћи некњижевни акценти (јако мали њен део припада косовско-ресавском). Онда, кажеш „на последњем“ слогу (
мислео), па ближе објашњаваш: „конкретно на оном Е“ (што је претпоследњи слог). И на крају, зарези испред и иза „као књижевни облик“ дају значење да
мислео јесте књижевни облик, али да он не постоји (насупрот жељеном „
Мислео као књижевни облик не постоји“).

VELIKO hvala!

(Znam da se ne sme reći "veliko hvala". ) I nisam iz Šumadije. . .

Izvinjavam se za veliko hvala. Nisam to čuo lično, već mi je rekao drug (a on to čuo od Milke Canić), pa zato. Izgleda da se gore napisano odnosi na puno hvala.
Мада је Бруни наговестила, и ја ћу још једном: и
пуно хвала, и
много хвала и
хвала лепо/лепа и
хвала велико/велика — све је
исправно! Не слушај
никад Милку Цанић. (Бруни је вероватно хтела да да линк, али је заборавила. Види:
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=2709.0)
Po pravopisu (Ne znam tačno po kojoj knjizi, ali znam da je tako. Rekao mi je jedan profesor-prijatelj. ) 3. l. mn. glagola zasući glasi zasuČu, a ne zasuKu. Da li postoji neko pravilo koje ovo opravdava ili je to samo puki izuzetak. Ukoliko jeste, ima li još sličnih i koji su?
Није то изузетак. Ко ти је објашњавао, није до краја то учинио. Наиме, не ради се уопште о глаголу
*засући, већ
засукати (као
заплакати — II врста), који има све облике за лица са
-ч-, па и
засучу. Ту имамо јотовање.
Po pravopisu (Ne znam tačno po kojoj knjizi, ali znam da je tako. Rekao mi je jedan profesor-prijatelj.) 3. l. mn. glagola zasući glasi zasuČu, a ne zasuKu.
Koliko mi je rečeno, kaže se sam mislio, a ne sam misleo. Da li to znači da glagol misleti uopšte ni ne postoji, ili kako?
Два језичка савета: Не можеш уметати реченицу у реченицу — са великим словима и интерпункцијом — па чак ни у заграде. Не сме се прекидати тако реченична нит. (О томе смо негде причали, потражи.) Наравно, ако хоћеш да заградиш целу реченицу (као што си урадио у другој поруци у овој теми), ту нема проблема.
Друго, кад дајеш примере, мораш пазити и како се они могу читати. Кад год нема потребе, немој енклитике стављати на акцентовано место (после акценатске целине), јер их онда мораш нагласити, што није природно у српском језику. Разуме се, ако мораш да наведеш саму енклитику, нема друге, нпр.: „Енклитички облици презента глагола
јесам/бити јесу:
сам, си, је, смо, сте, су“ и тад се то мора изговорити /sȁm, sȉ, jȇ, smȍ, stȅ, sȗ/ или слично. (Ово друго је ситна замерка, али кад већ кажеш да идеш на такмичења...

)