Rejmond Karver

ONI TI NISU MUŽ

Dok je čekao pravi posao, Erl Ober je radio kao trgovački putnik. A Dorin, njegova žena, radila je noću kao konobarica u non-stop otvorenom restorančiću na periferiji grada. Jedne noći, posle nekoliko pića, Erl je odlučio da svrati u restorančić i nešto pojede. Želeo je da vidi gde Dorin radi i želeo je da proba da li se nešto može pojesti i popiti badava, “na račun kuće”.
Seo je za šank i udubio se u jelovnik.
“Šta radiš ovde?”, upita ga Dorin čim ga ugleda.
Prenela je jednu porudžbinu kuvaru. “Šta ćeš da naručiš, Erl?”, upita. “Deca su dobro?”
“Sve je u redu”, reče. “Kafu ću i sendvič pod brojem dva.”
Dorin zapisa.
“Može li... znaš?”, upita je namignuvši.
“Nema šanse”, reče ona. “I ne možeš sada da sa mnom razgovaraš. Zauzeta sam.”
Erl je popio kafu i čekao sendvič. Dva čoveka u poslovnim odelima, sa olabavljenim kravatama i raskopčanim kragnama, sedoše do njega i zatražiše kafu. Dok se Dorin sa lončetom za kafu udaljavala, jedan čovek reče drugom: “Pogledaj tu bulju. Ne mogu da verujem”.
Drugi čovek se nasmeja. “Viđao sam ja i bolje”, reče.
“To sam i mislio”, reče prvi čovek. “Ali neki krelci vole debele pičke.”
“Ja ne”, reče drugi čovek.
“Ni ja”, dodade prvi. “Upravo sam to pokušavao da kažem.”
Dorin stavi sendvič ispred Erla. Oko sendviča bili su poređani prženi krompirići, kupus salata i marinirani krastavčići.
“Još nešto?”, upita ona. “Čašu mleka?”
On ne reče ništa. Pošto je ona i dalje stajala, odmahnuo je glavom. “Doneću vam još kafe”, reče ona.
Vratila se sa lončetom i nalila kafu i njemu i dvojici ljudi. Onda je uzela tanjir i okrenula se da zahvati sladoled. Nagnula se nad zamrzivač i kašikom počela da odvaja kuglice sladoleda. Bela suknja joj se zategla na kukovima i povukla uz noge. Pokazao se steznik, i to ljubičast, zatim butine, naborane, sivkaste i mestimično dlakave, i vene koje su se neobuzdano granale.
Dva čoveka koja su sedela pored Erla izmeniše poglede. Jedan podiže obrve. Drugi se naceri i nastavi da posmatra Dorin preko šolje dok je ona prelivala čokoladni sirup preko sladoleda. Kad je počela da trese bočicu sa šlagom, Erl ustade i, ostavivši hranu, zaputi se prema vratima. Čuo je da ga Dorin zove, ali se ne zaustavi.
Obišao je decu, a onda otišao u drugu spavaću sobu u kojoj se svukao. Navukao je prekrivače, zatvorio oči i prepustio se mislima. Taj osećaj začeo mu se na licu i završio u stomaku i nogama. Otvorio je oči i zanjihao glavom nazad-napred na jastuku. Onda se okrenuo na svoju stranu i zaspao.
Ujutro, pošto je ispratila decu u školu, Dorin uđe u spavaću sobu i podiže zavesu. Erl je već bio budan.
“Pogledaj se u ogledalu”, reče on.
“Šta?”, upita ona. “Šta kažeš?”
“Samo se pogledaj u ogledalu”, reče on.
“Šta bi to trebalo da vidim?” reče ona. Ali ipak baci pogled u ogledalo iznad noćnog stočića, sklanjajući kosu sa ramena.
“Pa?”, reče on.
“Šta pa?”, upita ona.
“Ne volim da govorim”, reče on, “ali mislim da bi trebalo da razmisliš o dijeti. Stvarno to mislim. Ozbiljno. Mislim da bi mogla da smršaš nekoliko kilograma. Nemoj da se ljutiš.”
“Šta kažeš?”, upita ona.
“To što sam rekao. Mislim da bi mogla da smršaš nekoliko kilograma. Nekoliko kilograma, u svakom slučaju”, reče on.
“Ranije mi to nisi govorio”, reče ona. Zadigla je spavaćicu iznad kukova i okrenula se da pogleda stomak u ogledalu.
“Ranije mi nije palo na pamet da to može biti problem”, reče on. Trudio se da istakne svaku svoju reč.
Spavaćica joj se i dalje nabirala oko struka, Dorin je okrenula leđa ogledalu i pogledala se preko ramena. Rukom je podigla jedan svoj guz i onda ga pustila da padne.
Erl je zatvorio oči. “Možda ja lupetam”, reče on.
“Mislim da bih mogla da smršam. Mada će to biti teško”, reče ona.
“To si dobro rekla, neće biti lako”, reče on. “Ja ću ti pomoći.”
“Možda si u pravu”, reče ona. Spustila je spavaćicu i pogledala ga a onda se svukla.
Razgovarali su o dijetama. Razgovarali su o proteinskim dijetama, dijetama sa povrćem, dijetama na bazi grejpfrut sokova. Shvatili su da nemaju para da bi kupovali biftek koji je bio predviđen u proteinskoj dijeti. A Dorin je rekla da mnogo ne mari ni za jedno povrće. I pošto nije naročito volela grejpfrut sok, nije joj bilo jasno kako uopšte može držati neku dijetu.
“Dobro, mani se toga”, reče on.
“Ne, ti si u pravu”, reče ona. “Nešto moram da preduzmem.”
“A vežbe?” upita on.
“Dovoljno vežbam tamo dole, u restoranu”, reče ona.
“Samo prestani da jedeš”, reče Erl. “Bar za nekoliko dana.”
“Dobro”, reče ona. “Pokušaću. Probaću nekoliko dana. Ubedio si me.”
“Ko će, ako ne ja”, reče Erl.
Utvrdio je stanje na njihovom bankovnom računu, onda se odvezao u diskont-prodavnicu i kupio vagu za kupatilo. Pogledao je prodavca dok je otkucavao račun.
Kod kuće je naterao Dorin da se svuče i stane na vagu. Namrštio se kad je video vene. Prstom je prošao duž jedne koja je bujala na butini.
“Šta to radiš?”, upita ona.
“Ništa”, reče on.
Pogledao je u vagu i na parčetu papira zapisao cifru.
“U redu je”, reče Erl. “U redu je.”
Sledećeg dana dobar deo popodneva proveo je na razgovoru za zaposlenje. Gazda, zdepast čovek koji je hramao dok je Erlu pokazivao vodovodne uređaje u magacinu, upita da li je slobodan da putuje.
“Mogli ste da se opkladite da sam slobodan”, reče Erl.
Čovek klimnu glavom.
Erl se nasmeši.
Pre nego što je otvorio ulazna vrata, čuo je televizor. Deca ga nisu pogledala dok je prolazio kroz dnevnu sobu. U kuhinji je Dorin, u radnom odelu, jela pržena jaja sa slaninom.
“Šta to radiš?” upita Erl.
Nastavila je da guta hranu, obrazi da joj prsnu. A onda je sve ispljunula u salvetu.
“Nisam mogla da izdržim”, reče ona.
“Slabiću”, reče Erl. “Hajde, jedi! Nastavi!” Otišao je u spavaću sobu, zatvorio vrata i opružio se na prekrivače. I dalje je čuo televizor. Stavio je ruke pod glavu i zurio u tavanicu.
Ona otvori vrata.
“Ponovo ću pokušati”, reče.
“Dobro”, odgovori on.
Dva jutra kasnije pozvala ga je u kupatilo. “Pogledaj”, reče mu.
Pogledao je u brojčanik na vagi. Otvorio je fioku, izvukao papir, ponovo pogledao u vagu; ona se namrštila.
“Nije ni pola kila”, reče ona.
“I to je nešto”, reče on i potapša je po bedru.
Pratio je oglase. Odlazio u biro za zapošljavanje. Svakog trećeg ili četvrtog dana odlazio je na razgovore za posao, a noću je brojao njene napojnice. Na stolu je ispravljao novčanice i slagao sitninu u gomilu od jednog dolara. Svakog jutra merio je Dorin na vagi.
Za dve nedelje smršala je blizu dva kilograma.
“Kljuckam”, reče ona. “Gladujem celog dana, a onda na poslu ponešto kljucnem. I onda se to nakupi.”
No, posle jedne nedelje smršala je dva i po kilograma. A sledeću nedelju blizu pet. Odeća joj je landarala. Morala je da na čekove kupi novu uniformu.
“Ljudi svašta govore na poslu”, reče ona.
“Šta govore?”, upita Erl.
“Da sam previše bleda, na primer”, reče ona. “I da ne pazim na sebe. Plaše se da sam preterala u mršavljenju.”
“Šta je loše u mršavljenju?”, upita on. “Ne obraćaj pažnju na ono što kažu. Reci im da gledaju svoja posla. Oni ti nisu muž. Ti ne moraš da živiš sa njima.”
“Ali ja moram da radim s njima”, reče Dorin.
“Tačno”, reče Erl. “Ali oni ti nisu muž.”
Svakog jutra pratio ju je u kupatilo i čekao da se popne na vagu. Čučnuo bi sa olovkom i parčetom papira. Papir je bio pun datuma, dana, brojeva. Pogledao bi broj na skali, proverio na papiru pa ili klimao glavom ili napućio usne.
Dorin je sada više vremena provodila u krevetu. Vraćala bi se u krevet čim bi ispratila decu u školu, a dremuckala je i popodne, pre odlaska na posao. Erl je pomagao u kućnim poslovima, gledao televiziju i pustio je da spava. Obavljao je i svu kupovinu, a s vremena na vreme bi otišao na neki razgovor za posao.
Jedne noći položio je decu u krevet, isključio televizor i odlučio da nešto popije. Kada mu se bife zatvorio, odvezao se do restorančića na periferiji.
Seo je za šank i čekao. Kada ga je ugledala, upitala je: “Deca su u redu?”
Erl je klimnuo glavom.
Nije žurio sa naručivanjem. Posmatrao je dok se kretala dole-gore iza šanka. Konačno je naručio pljeskavicu sa sirom. Prenela je porudžbinu kuvaru i otišla da posluži druge.
Jedna druga konobarica prošla je sa lončetom za kafu i dopunila Erlovu šolju.
“Ko je vaša prijateljica?”, upitao je, pokazavši glavom prema svojoj ženi.
“Zove se Dorin”, odgovori konobarica.
“Izgleda mnogo drugačije nego poslednji put kada sam bio ovde”, reče on.
“Ne bih znala”, odvrati konobarica.
Pojeo je pljeskavicu i popio kafu. Ljudi su jednako sedali i popunjavali šank. Dorin je uglavnom usluživala goste za šankom, mada joj se ponekad pridruživala i druga konobarica. Erl je posmatrao svoju ženu i pažljivo slušao. Dva puta je morao da napusti svoje mesto kako bi otišao u toalet. Svaki put se pitao da nije nešto propustio da čuje. Kada se drugi put vratio, video je da mu je šolja odneta i da mu je neko seo na mesto. Seo je na stolac pri kraju šanka do jednog starijeg čoveka u prugastoj košulji.
“Šta hoćeš?”, upita Dorin kad ponovo ugleda Erla. “Zar ne bi trebalo da ideš kući?”
“Daj mi još malo kafe”, reče on.
Čovek do Erla je čitao novine. Podigao je pogled i osmotrio Dorin dok je Erlu sipala kafu. Bacio je za njom pogled dok se udaljavala. Onda se vratio svojim novinama.
Erl je pijuckao kafu i iščekivao da čovek kaže nešto. Posmatrao je čoveka krajičkom oka. Čovek je završio sa jelom i odložio tanjir na stranu. Zapalio je cigaretu, raširio novine i nastavio da čita.
Dorin je u prolazu sklonila tanjir i dosula čoveku kafu.
“Šta mislite?”, upita Erl čoveka pokazujući glavom na Dorin koja se udaljavala niz šank. “Zar ne mislite da je dobro parče?”
Čovek podiže pogled. Pogleda u Dorin, onda u Erla, pa se vrati novinama.
“Pa, šta mislite?”, upita Erl. “Ja vas pitam. Izgleda li dobro ili ne? Recite mi.”
Čovek zašušketa novinama.
Kada se Dorin ponovo pojavi za šankom, Erl gurnu čoveka u rame i reče: “Vama govorim. Slušajte. Pogledajte ovo dupe na njoj. Posmatrajte sada ovo. Da li biste mi dali jedan voćni sladoled sa čokoladom?”, obrati se Erl Dorin.
Ona se zaustavi ispred njega i uzdahnu. Onda se okrenu i uze tanjir i kašiku za sladoled. Onda se naže nad zamrzivačem i poče da kašikom zahvata sladoled. Erl pogleda u čoveka i namignu mu u trenutku kad Dorinina suknja poče da se penje uz butine. Ali čovekove oči se susretoše sa očima druge konobarice. Onda čovek stavi novine ispod mišice i zavuče ruku u džep.
Druga konobarica se uputi pravo ka Dorin. “Ko je ovaj tip?”, upita.
“Ko?”, reče Dorin i pogleda okolo sa činijom sladoleda u ruci.
“Onaj”, reče druga konobarica i klimnu prema Erlu. “Ko je taj krelac?”
Erl se nasmeši što je lepše umeo. Dugo zadrža taj smešak. Držao ga je dok nije osetio da mu se lice izobličuje.
Druga konobarica ga je samo proučavala, a Dorin je počela da polako vrti glavom. Čovek ostavi nešto sitnine pored svoje šolje i ustade, ali je i on čekao da čuje odgovor. Svi su zurili u Erla.
“On je trgovački putnik. On je moj muž”, reče najzad Dorin, sležući ramenima. Onda spusti sladoled ispred njega i ode da mu napiše račun.

	Аутор	Тема: Rejmond Karver (Прочитано 7407 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.