Akcenat je u našem jeziku veoma važan, vrlo ima ulogu u značenju reči, u oblicima reči, u fonetici glasova; a u savremenom srpskom upravo akcenat i jeste ono što određuje lokativ kao zaseban padež, pošto su se sami padežni nastavci staroga lokativa izgubili; te se zato ovde i stalno priča o akcenatskih razlikah.
Слажем се да је акценат у нашем језику врло важан, прије свега у генитиву множине, где често служи разликовању падежа. Али мислим да су овде навођене акцентске разлике датива и локатива једнине великим делом условљене преносом акцента на проклитику, и да највећим делом немају везе са самим падежима (рецимо "нА мени", тако бих и ја рекао).
Али таквих разлика постоји и у других падежих: именице у изразах "из Груже, од куће" имају сасвим другачији акценат од "села Груже, позади куће", бар у говору Гружана и осталих говора југозападне Србије. Таквом логиком бисмо на основу очигледне акценатске разлике могли издвојити аблатив из генитива и рећи да су поједини наши дијалекти (ако не и књижевни језик) сачували (или повратили) стари ПИЕ падеж који нестаде у мрачно прасловенско доба после распада балто-словенске заједнице. Али то, наравно, нико не тврди. Зато мислим да се постојање локатива не може држати на разликах сумњивога порекла, које постоје на прилично малом подручју нашега језика.
Ко је пратио серију "Село гори. . . ", могао је чути мноштво крњих облика у множини, због губитка гласа х у косовско-ресавском дијалекту тога дела Србије.
Neće biti. Tako sam i ja isprva pogrešno mislio, ali to nije ostatak staroga lokativa samo bez /x/, već je — genitiv. U tima dijalektima lokativ se takođe izgubio, ali se, mesto s dativom, izjednačio s genitivom.
Слажем се да сви облици локатива које чух у наведеној серији бејаху једнаки генитиву множине, али мислим да то није увек случај. На страници Википедије о кос-рес дијалекту се може наћи пример Л мн. "на црешња", очигледно окрњено од "на црешњах", за кога мислим да није истовремено и генитив. Скоро причах са једним човеком из околине Рековца, и он ми наведе известан број примера локатива. Код њега Л јед. гласи "на трешње", Л мн. "на трешња" а Г мн. "због трешњи"! Исто тако ми наведе пример "у ти краји", што је очигледни Л мн дегенерисан губљењем гласа
х у Н мн. Али највише ме је изненадио пример "у сећањи"! Није ми било јасно да ли то бејаше једнина или множина, али мислим да је множина. То савршено одговара старословенскоме наставку које би са мањим изменама данас звучао отприлике "сећањих". Затим, његов говор чува локативски облик "чем" кога доследно користи са свима локативским предлозима, док са предлогом "ка" користи само "чему"! Баш као што и треба. Било би занимљиво ако би нам неки посетилац из тих крајева дао још неке примере локатива.
Не бих рекао да је се локатив изједначио са генитивом. Прије бих рекао да је било обрнуто, да генитив множине преузимаше облике локатива, вероватно због једнакости њихових сложених придевских промена. Стари генитив имаше наставке
-0,
-ев,
-ов. Довољно је погледати дела Његоша, његов генитив бејаше чисти локатив, чак и код речи "рука, нога" не коришћаше данас стандардне облике двојинскога порекла него само "ногах" и "руках". Велики део данашњега генитива потиче из таквога локатива, који несрећним губљењем гласа
х доби свој данашњи облик.
A šta ako je i lokativ Laze Kostića bio samo stilizacija i lični dodir pesnika (kao što i jeste), a ne nešto opšte za to vreme (kao što i nije bilo)? Šta ako je Laza Kostić bio u zabludi?
Лазо Костић је на много места у својих песмах користио локатив множине, крње облике углавном употребљаваше на крају стиха, зарад римовања. Његов (неокрњени) локатив се у свих случајих завршаваше на "-их", (не бејаше примера са именицама женскога рода на "а"), па се никако не може помислити да је то било под икаквим утицајем рускога језика, јер се сви руски локативи множине завршавају на "-ах" односно "-ях". Уз то, његове песме пажљиво читах али не нађох никаквих утицаја наведенога језика. Да је се Костић угледао на руски или рускословенски, вероватно би користио и облике у једнини, али од тога нема ни трага. И још нешто, на неколико места нађох употребу локативских облика са предлозима инструментала ("пред вратих чека"), што такође није одлика рускога језика, већ вероватно неких говора северне Србије.
Наш познати песник није живео тако давно (1841-1910), па мислим да се његов говор не може назвати архаичним. И не знам како би Лазо могао бити у заблуди, он сигурно није измислио ове облике, сигурно их је научио од својих родитеља. Мени је Лазо важан, ако ни по чем другом а оно што је користио свих седам падежа, као што је и ред. И што се није слепо и у свем придржавао Вука.
Prema R. Matasoviću, preuzimanje dativskih nastavaka u lokativ jednine desilo se već između 800. i 850. godine u zapadnojužnoslovenskim dijalektima, a sinkretizam DLI u množini formirao se oko 1500. i 1600. kod Hrvata, a mislim da ga istočnije trebamo očekivati i ranije.
Нешто ми то није логично, да се локатив једнине изгубио (или почео губити) још прије епохе старословенскога језика. Мислим да је то било знатно касније. А не знам ни како би он то могао знати, када у то време не бејаше записанога словенскога језика. Иако су у старословенских споменицих примећени поједини ретки случајеви локативских облика једнаких дативу (који не бејаху женскога рода). Што се множине тиче, Павле Ивић негде написа да процес замене ДЛИ са ДИ двојине потиче из 18 века??. А Словенци га и даље чувају у множини.
Kao da je tada, nekada davno, sve bilo savršeno, kao u bajci. A koliko je i tada bilo jezičkih začkoljica, nepravilnosti, pogrešaka i zabluda!
Далеко од тога да је језик наших предака био савршен. Имаше и он пуно мана. Али ми ипак изгледа много савршеније од данашњега. Старословенски бејаше много лепши, данашњи је само његова бледа копија.
Sve i sve, ali ponekad ne razumem tolike poglede uprte u daleke, daleke prošlosti.
А где другде треба гледати? У стране језике? Па да сви причамо мешавином српскога и енглескога? Узоре тражим у историји и култури својега народа. Ако је то недовољно, онда прво гледам оне који су нам најближи, на нашу браћу Словене, прије свега православне.
Ко не гледа у прошлост неће имати ни будућности. Народи који се не одрекоше традиције и вредности својих предака данас опстају, јачају и шире се. Народи који, попут нашега, првенствено теже животу богаташа из сапунских опера, полако нестају и пропадају. Хедонистичке тежње ће нас једнога дана стварно одвести у прошлост. Из које повратка нема.
Može jedan savet, ako te zanima istorija? Čitaj Pekića, recimo Novi Jerusalim, okej?
Прочитао сам раније пар његових књига, "Сентименталну повест британскога царства", и још једну, не сећам се како се зваше. Потражићу ову књигу, чим будем могао. :-)
