Соња, оба творбена типа, наравно, долазе у обзир, Мики се ту мало занео. Треба само видети која је типичнија.
Потражићу то у творбеној литератури, па се јављам.
Ако желиш објашњење зашто придев гласи усконос а не **усконосан: направили смо сложеницу од узак (придев) + нос (именица), па је кованица већ добила улогу придева (попридевљена је друга саставница у кованици) и зато нема разлога додавати још и придевски наставак -ан. Слично: ускогруд, ускоглав а не **ускогрудан, **ускоглаван.
Не постоји именица
усконос да би се од ње правио придев. Ту је реч о комбинованој (сложено-суфиксалној) творби:
уск-(о) + нос + нулти суфикс. Како би иначе изводио
ускогруд него нултим суфиксом?
Има још много сличних примера: дугоног, плавоок, дугокос, широкогруд, шиљоуст, тупоглав, гологлав, голобрад, кривоног, буљоок, босоног, голорук, шиљоглав итд., а паде ми на памет и пар изузетака: пунокрван — који је можда то јер се односи на животиње једино, не и на људе; и целобројан и њему сличне кованице — овај се односи на неживу ствар.
Нема то везе са аниматношћу (живо/неживо), него са значењем твореинца.
Дугокос је 'онај који има дугу косу' или 'човек дуге косе', док
пунокрван није 'онај који има пуну крв'/'човек пуне крви', већ 'онај који има пуно крви'. Исто важи и за
малобројан.