Не могу их како поредити? Извини, али, забога, о чему ти уопште причаш?
Pa to, da ne možeš tako porediti različite jezičke porodice; malčice je nesuvislo. Jer svaki jezik ima osobit istorijski razvoj, osobit broj i obim "prelaznih stadija" između prajezika i tog jezika, i osobite vremenske razmake između njih. Litvanski je, recimo, dosta bliži praindoevropskome nego, na primer, francuski, a po svojoj okvirnoj oceni ti bi ih stavio u isti red prema praindoevropskome — ali to je prosto nesuvislo, pa makar bilo i okvirno, jer istorija jezika nije tablica deljenja gde je sve, red po red, u istoj ravni. Nije, svaki jezik ima posebnu istoriju, i o tome uopšte pričam makar i ispao zakeralo, ali prosto ne može se tako generalizovati.
A onda još gore kada tako porediš dve različite jezičke porodice: mađarski i finski stoje jedan prema drugom kao dva indoevropska jezika iz različite grupe. Kako, pobogu? I mađarski i finski, i ta bilo koja dva jezika, svaki imaju poseban istorijski razvoj i poseban položaj u odnosu svak na svoj prajezik — niti su bilo koja dva jezika jednako evoluirala od praindoevropskog do tog stadija, niti su mađarski i finski jednako evoluirali od svog zajedničkog prajezika do tih svojih stadija, pa ni okvirno. Jezičko vreme nije jednako realnom vremenu.
Još jedan metodološki naput — srodnost mađarskog i finskog utvrđena je naučnim metodama, tačno. Srodnost bilo kojih indoevropskih jezika međusobno
takođe je utvrđena naučnim metodama. Nije nipošto dovoljno dobro poznavati jedan jezik i samo slušati ostale — tako možeš steći nekakav utisak o tome da su jezici srodni, ali samo utisak. Dokle ga ne proveriš jednakim naučnim metodama, on ostaje samo utisak i ništa više. Nemoj dozvoliti da ti se način razmišljanja, i zaključci bilo o čemu, svedu na rezon babe Smiljane, jer verujem da nisi takav tip osobe.
Nego... Danima pokušavam da se setim, pa ne mogu — kao kroz maglu se sećam da se jezici mogu podeliti na one koji gramatiku sažimaju, sintetizuju uprošćavaju (kao npr. engleski) i onda bi bili tu neki drugi, kao što je srpski, sa vrlo komplikovanom gramatikom...
Da, to su tipovi gramatika koje su rani lingvisti u 19. veku definisali prema tipovima morfologije jezika.
Tako imaš korenske, analitičke ili izolirajuće jezike poput kineskog, i u znatnoj meri engleskoga, kod kojih se reči ne menjaju, nemaju različite gramatičke oblike za različite funkcije, nego se te gramatičke funkcije ostvaruju na druge načine, najčešće rigidnim redom reči. (Npr. u engleskom, onaj čuveni primer
, "the man killed the bear" prema "the bear killed the man" — ko je koga ubio, tj. šta je subjekat a šta objekat u rečenici, zna se prema mestu koje reč u rečenici zauzima.)
Zatim imaš aglutinativne jezike poput turskog i ugro-finskih jezika, recimo, gde se za svaku različitu gramatičku funkciju dodaje na reč poseban afiks, kojim se onda označava ta funkcija. "Adam" je čovek na turskom, a "adamlar" su ljudi — množina je označena sufiksom -lar, dakle posebnim gramatičkim dodatkom na reč. (Engleski takođe ima sufiks za građenje množine, ali engleski nije sasvim izolirajući jezik — nijedan jezik nije sasvim, dokraja potpuna slika nekoga od ovih tipova jezika. U jezicima koji su još više izolirajući od engleskoga, recimo, množina će se graditi ne nikakvim afiksom, nego će se shvaćati iz konteksta, ili reduplikacijom — u malajskom, na primer, "anak" je dete, a "anak-anak" su djeca.
)
Dalje, imaš flektivne jezike poput našeg i većine indoevropskih jezika. Oni se koriste istim principom kao aglutinativni, ali kod flektivnih jezika jedan afiks može u sebi nositi više gramatičkih značenja, dok kod aglutinativnih svako gramatičko značenje ima poseban afiks. Na primer, kod nas nastavak -ā u genitivu množine imenice "momak", dakle "momaka" nosi i značenje padeža genitiva, i značenje broja, množine. U turskom, genitiv množine one odozgo imenice "adam" glasi "adamlarin", dakle moraš dodati poseban nastavak da označiš množinu, -lar, i poseban da označiš padež genitiv, -in; dok su kod nas oba ta gramatička podatka spojena u jednom nastavku -ā (i broj i padež). Ili, kada kažem "pisao sam", tim nastavkom -o ja sam rekao i vreme (prošlo), i rod (muški), i broj (jednina, samo ja sâm
), a tim pomoćnim glagolom "sam", konačno, i lice (prvo, tj. "ja"). U tipičnim aglutinativnim jezicima svako od tih značenja išlo bi s posebnim afiksom koji bi nosio samo po to jedno značenje.
Poslednji tip su inkorporativni ili polisintetički jezici, poput eskimskoga. U tim jezicima afiksacija je još izraženija nego u flektivnim. Ono za što bismo mi imali posebnu reč, oni imaju afiks, pa su njihove reči otprilike kao naše rečenice.
Dakle, to su neki tipični tipovi gramatika, koji se zapravo, kada ih rezimiraš, svode na dve varijable. Prva je indeks sinteze, to što ste već rekli — da li jezik ima afikse ili nema; pa bi kineski imao slab indeks sinteze, on je analitički jezik jer je odnos morfema prema reči nizak, a naš jezik bi imao pozamašan indeks sinteze jer je fuzioni (sintetički), i odnos morfema prema jednoj reči je relativno visok. Po ovoj promenljivoj, na jednoj strani bi bio idealan analitički jezik bez ikakvih afiksa, a na drugoj idealan sintetički (bilo flektivan, aglutinativan ili polisintetički), sa afiksima za svako gramatičko značenje.
Drugi je indeks fuzije, i po njemu jezici variraju po tome koliko se ti afiksi koje imaju mogu razložiti na više ili manje gramatičkih značenja, tj. variraju po lahkoći segmentiranja morfema unutar reči u njima i značenja koje te morfeme nose. Po njemu bi idealni aglutinativni jezici bili jedna krajnost, sa malim indeksom fuzije, jer svaki afiks u njima nosi samo jedno gramatičko značenje, a druga krajnost bi bili apsolutno fuzioni (flektivni ili polisintetički) jezici, u kojima jedan afiks nosi više značenja, u kojima postoje prevoji kao gramatičke kategorije i supletivizam kao fuziona krajnost.
I tako dalje, ima tu još čitava nauka oko toga.
Jest, onda se o tome radi. Koji su onda jezici napredniji? Ja veruje da su oni sintetički, ali ne znam kako se cene inače u lingvistici...
Ne postoje napredniji i manje napredni jezici. To su samo različiti tipovi morfologija, i svaki je sasma funkcionalan u svom jeziku. Hoćemo li imati nastavak ili ćemo gramatičku funkciju određivati položajem reči u rečenici, sasvim je svejedno.
Vremenom, istorijskim razvićem, jezici i često prelaze iz jednog tipa u drugi. Recimo, analitički jezik može nešto što su do juče bile posebne reči spojiti u morfeme, i tako postati aglutinativni, aglutinativni može spojiti dve morfeme u jednu i tako postati flektivni, flektivni može izubiti neke morfeme ili ih leksikalizovati u prave reči te onda postati analitički, i sve tako ukrug.
(Lingvisti su 19. veka verovali da su sintetički jezici "napredniji" od ostalih, ali to zato što su oni sami, dakako, govorili takve jezike, indoevropske, i to uglavnom nemački — tada je lingvistika bila skoro pa ekskluzivno nemačka nauka, i zato što su živeli u vreme kada su cvetali razni evropski nacionalizmi. Danas se zna da su svi jezici (i svi dijalekti!) jednaki po svemu, po svim mogućnostima, funkcijama, gramatikama, izražajima, po "zvučnosti", "pravilnosti", "teškoći učenja", "teškoći gramatike" itd., šta god još bilo među tim populističkim verovanjima. Zato, zaboravi to, molim te.
)
