Evo vam odlomak iz Andrića, govori Ćorkan:
„— Eh, šta ćeš, de? I teglio sam ja što nije živ čovjek teglio. Da mi je sve one džakove soli i žita i sve one fučije vode što sam ih ja na svojim leđima prenio, zatrpao bih dvije ovakve kasabe da se nikako ne vide. Ali niko ne zna šta je Ćorkan! Bolan, bolan, ja izmećarih šesnaest godina u Suljage. Eno mu četiri sina, sva četiri sam ih ja na noge podigo. Djeca bijesna, k’o gospodska, pa mi uzjaši za vrat a nogama me tuče u prsa, još im otac nabavio mamuze i kandžije, pa bije li bije. A ja trčim i ponjiskujem k’o at, samo rukom zaklanjam oči, da mi ih ne izbije. Ej-hej, nigde ja prijatelja nemam!“
Kad bismo jurili „pleonazme“, šta bi od ovoga ispalo:
„— Eh, šta ćeš, de? I teglio sam
ja što nije živ čovjek
teglio. Da mi je sve one džakove soli i žita i sve one fučije vode što sam
ih ja na
svojim [jok, na tuđim]
leđima [kako nego na leđima?] prenio, zatrpao bih dvije ovakve kasabe
da se nikako ne vide [možeš li ih zatrpati tako da se vide?]. Ali niko ne zna šta je Ćorkan! Bolan, bolan,
ja izmećarih šesnaest godina u Suljage. Eno mu četiri sina, sva
četiri [ako su sva, onda jesu četiri] sam
ih ja na
noge [nego? na ruke?] podigo. Djeca bijesna, k’o gospodska, pa mi uzjaši
za vrat [kako drukčije?] a nogama me tuče
u prsa [kada uzjaše, gde će drugo nogama tući nego u prsa?], još im otac nabavio mamuze i kandžije, pa bije li bije. A ja trčim i ponjiskujem
k’o at [kako ćeš ponjiskivati nego kao at?], samo
rukom [nego čime? nogom?] zaklanjam oči, da mi ih ne izbije. Ej-hej, nigde
ja prijatelja nemam!“
Ispalo bi mnogo manje ekspresivno, mnogo manje efektno, mnogo stilski neubedljivije:
„— Eh, šta ćeš, de? I teglio sam što nije živ čovjek. Da mi je sve one džakove soli i žita i sve one fučije vode što sam prenio, zatrpao bih dvije ovakve kasabe. Ali niko ne zna šta je Ćorkan! Bolan, bolan, izmećarih šesnaest godina u Suljage. Eno mu četiri sina, sva sam podigo. Djeca bijesna, k’o gospodska, pa me uzjaši a nogama me tuče, još im otac nabavio mamuze i kandžije, pa bije li bije. A ja trčim i ponjiskujem, samo zaklanjam oči, da mi ih ne izbije. Ej-hej, nigde prijatelja nemam!“
A neki lektori („francuski“ i slični đaci
) bi upravo ovako „korigovali“ tekst. Ali svako Ćorkanovo „suvišno“
ja, svako ponavljanje, svaka redundantna informacija, ima i te kakvu stilsku i značenjsku ulogu u iskazu. (
Ja sam
teglio kako niko
nije teglio,
ja sam ih podigao, ma
na noge podigao, —
ja sâm, a ne neko drugi, i sl.)
To je suština — nemojte se opterećivati „pleonazmima“ i onime što drve neki „lektori“, nego pustite jezik da sâm diše onako kako sami osećate da treba: vi sami sigurno najbolje znate šta i kako hoćete da kažete, jer imate prirodnu usvojenu kompetenciju za ocenu gramatičnosti koju vam nijedan lingvist ne može odnijekati, pa to onda tako i recite i napišite; i obavezno se usput
igrajte jezikom, to je „jako puno bitno“.
(Bez uvrede lektorima, naravno, nemam ništa protiv te profesije kao takve.
)
