s.z.
староседелац
  
Ван мреже
Организација: _
Име и презиме: s.z.
Струка: _
Поруке: 900
|
 |
« Одговор #46 у: 14.46 ч. 03.06.2014. » |
|
Посетиоче, да се надовежем на Пеђин одговор. Постоји више начина класофиковања разних 'манифестација' језика које постоје у друштву, и врло их је битно разликовати.
Не треба мешати општи језик, који као свеобухватни скуп свих манифестација језика унутар одређене језичке културе - од говора најзабитијих крајева, до урбаног шатровачког и сличних језичких дијалеката и стилова - и стандардни језик, као узвишени стандард за ширу јавну употребу, који служи као основни медијум јавне комуникације, кулутре, просвете, науке итд., и који је и сам један од делова ширег језика. Када говоримо о ширем језику, у суштини није исправно говорити о правилном и неправилном, јер се не ради о нормираном целини са својим надзорним телом које може одлучивати о томе шта и како. Наравно, и ту имамо граматику језика и уобичајени начин употребе, па тако и ту можемо донекле говорити о правилном и неправилном, али само онда када је одређен начин употребе стран том језику у целини. Знали, унутар тог система, чији су дијалекти саставни део, ''леб' и 'ће будем' није 'неправилно'.
Конкретно, у нашој средини, такође не смемо мешати стандардни језик, у значењу које наводим (пошто се исти израз може употребити за сасвим различите категорије, неопходно је описати о чему говорите), и књижевни језик - што је код нас врло честа појава, пошто је називом 'књижевни језик' неретко обухватао и онај 'виши, нормирана стил', и језик књижевности уопште, који неретко одступа од правила те нормиране целине.
Да се вратимо на стандардни језик, који је најбитнији за нас овде. Овде се може радити о изнад наведеној врсти стандардног језика, који је свесно станрдизована и нормирана целина, са надзорним телом које одлучује о том језику, и јасно дефинише, правила употребе истог. Имамо и случајеве где језици немају такво надзорно тело, и о правилној употреби одлучује пракса, кроз речнике, језичке приручнике и низ 'ин-хаус' стилова. У таквим језицима се неретко створи низ паралелних стандарда. У случају осталих језика, уместо нормиране целине, постоји одређен 'високи стил'. То може бити језик који употребљава одређена друштвена класа, итд. Без обзира, у свим језицима имате неку врсту 'вишег језика', који се користи за више сврхе. Ради се о језику чија је сврха да повеже што шире временстко и просторно поље, да служи као медијум високе културе, и да уздигне друштво на виши ниво развијемости. Тако је и у српском, који се може сврстати у прву групу језика, мада наш стандард још увек није сасвим дефинисан, или је неразјашњен.
Из свега овога следи да није прихватљиво рећи некоме ко користи 'море' уместо 'може' да су 'неписмени', ако поменуту реч користе у сфери која не припада стандардном језику, у који спадају и 'народни' и 'књижевни' језик (једним делом, и то строго у значењу језика књижевних дела). Ако се послужимо вашом логиком, то им не можете рећи ни ако се ради о спикерима који ту реч користите на телевизији, јер они не пишу. Али, то је споредно. Кључ је у томе да о правилном и непрсвилном можете говорити сам унутар стандардног језика, или ако се ради о кршењу неких правила (тачније, одлика) село крупног језика.
|