Или рецимо, тачан изговор српског "р" веома се разликује од француског "р", и тај тачан изговор такође прописује ортоепска норма. Кад бисмо свако српско "р" читали на француски начин, вероватно би нас сви разумели, али никако то не би доживели као прописни изговор.
Сетите се Светозара Маровића и његовог чудноватог изговора гласа
Р.
У нашем језику постоје четири нагласка. Два од њих су дуга, а два су кратка; и два су узлазна (један дуги и један кратки), а два су силазна (опет, један дуги и један кратки). По томе су наши акценти и добили имена: краткоузлазни, дугоузлазни, краткосилазни и дугосилазни.
Дугоузлазни акценат обележава се косом цртицом окренутом на десну страну - као француски акценат акут (претпостављам да није нужно наглашавати да наглашени могу бити само самогласници
). При изговарању овог акцента, глас се равномерно пење (узлази). На пример,
глáва изговара се глА
ААва. Глас се пење исто онако како бележимо акценат - овако: / . Слог са дугоузлазним акцентом изговара се дуго и висина тона стално расте (узлази).
Краткоузлазни акценат обележава се косом цртицом окренутом на леву страну, као француски акценат гравис. Слог са краткоузлазним акцентом изговара се кратко, висина тона расте, а јачина изговора опада. Отприлике као дугоузлазни, само што није дуг, него кратак:
вòда,
слобòда.
Дугосилазни акценат обележава се циркумфлексом:
мâјка. Изговор је дуг, али тон и јачина, који су у почетку дуги, упадљиво опадају, спуштају се, тј. силазе. Слично као што и циркумфлекс изгледа: мА
ААјка.
Краткосилазни акценат изговара се кратко, док јачина и тон нагло истовремено падају. Слог с овим акцентом изговара се експлозивно. Бележи се двема косим цртицама на леву страну, као удвојени гравис:
пȅсма, пȁс, лȁв.
Поред ова четири нагласка, у нашем језику постоји и послеакценатска дужина. Она није акценат, али слогови на којима се она налази изговарају се дуже. Ова дужина, као што јој име говори, може се наћи само иза акцентованог слога, и обележава се једном правом линијом:
рâднӣк. Једно
а с послеакценатском дужином је и наставак за генитив множине, нпр.
мòмак -
мòмāкā.
Неких подробних правила која би могла разрешити сваку недоумицу што се тиче наших акцената и нема. Постоје једино ова три правила која донекле могу помоћи кад треба акцентовати неку непознату реч, и то су:
1. Акценат се
никад не може налазити на последњем слогу у речи. Значи, ако реч има два слога, акценат се сасвим извесно налази на првом слогу. Никад на последњем.
2. Једносложне речи имају само силазне акценте. Значи, изговоримо неку једносложну реч (
слон,
коњ,
пад,
рад...). Једино што треба да увидимо је то да ли је слог дуг или кратак (нпр. у
слон и
коњ је кратак, а у
пад и
рад је дуг). Онда знамо да
слон и
коњ носе краткосилазни, а
пад и
рад дугосилазни акценат.
3. Силазни акценти се, уопште, могу наћи само на првом слогу у речи. Значи, ако осетите у изговору да се акценат налази на другом слогу у, рецимо, тросложној речи, и знате да је кратак, онда то може бити само краткоузлазни, јер краткосилазни не може, пошто се силазни акценти налазе само на првим слоговима или у једносложним речима.
Надам се да је ово било од помоћи.
