Ako citiram nečije pisanje, to ne znači, Peđa, da isključivo tako činim zato što se ne slažem s njime. Oba citata zbog kojih me nalaziš smešnim, i taj "Pod hitno je potreban novi ’Pravopis’. Treba da znamo koje strane izraze prihvatamo kao naše, a za koje da imamo adekvatan prevod...", i taj "Ili obezbediti i odgovarajuću digitalnu formu...", citirao sam zato što su mi pozitivno zanimljivi, zato što su simpatični i što se, u krajnjem slučaju,
slažem s viđenjima i razmišljanjem tih osoba.
I doista, ako probaš pročitati moju gornju poruku s obje hemisfere mozga usredsređene na njezinu sadržinu, umesto što na brzaka preletiš preko teksta bez pô groša interesovanja, — a što bi, je li, bio
tvoj stil, — možda ćeš uočiti tanahnu nit diskusije koja na jedan suptilan način što se zove kontekstom, semantikom i kohezijom teksta, veže taj čitav smisao sagovorniku odaslate poruke uz citat i ono što iza njega slijedi kao komentar, pa ćeš videti da zaista nema razlike između mene i citiranih osoba, jer ja nisam ni pokušao "pljuvati" ova dva citata i osobe koje iza njih stoje, već naprotiv.
I možda zaista ja tonem u prve simptome afazije, pa ne umem poruku formulisati tako da ne ispadnem po vlastitoj definiciji smešan, ali ubeđen sam, još uvek koliko me pamet služi, da reči i fraze poput „zanimljiv“, „i stvarno“, „zaista“, „najnormalniji“, „ovo je najsimpatičniji“, „pa stvarno“, i slične, odražavaju moj
afirmativan stav prema tekstu koji sam citirao, a neposredno iza koga slijede i na koji se odnose. Obaška uz to vizualne predstave nasmešena lica pravednika, koje valjda u ovoj kulturi znače odobravanje i slaganje radije nego "pljuvanje" i imputiranje zatucanog srbovanja.
A sada ću učiniti to što se tebi prividelo, sada ću pak zaista citirati tekst sa čijom se sadržinom NE slažem. Verujem da će se osjetiti razlika u smislu onoga što ću napisati u vezi sa samim citatom i komentarom za njime.
Шта има лоше у томе, да, ако у речнику видимо да постоји одговарајућа домаћа реч која је чак и потиснута из употребе помодним коришћењем стране речи, одлучимо да користимо ту домаћу? Нема ту никаквог чистунства и елитизма, просто, боље је рећи 'одговарајући' него 'адекватан', 'процена' уместо 'евалуација', 'преузимати' уместо 'дунлоадовати' и тако даље...
A zašto je bolje? Kada god se ocenjuju i uspoređuju dvije opcije tako da se jednoj dade prednost, onda valjda moramo ponuditi i argumentaciju za takvu ocenu. Evo, ja kažem da je bolja lubenica od dinje. Zašto? Zato što tako ja kažem, meni se tako sviđa, tako sam negde upamtio ponavljajući
naučeni stereotip (nisi, Peđa, usvajajući maternji jezik usvojio nikakvo osećanje za procenu "boljih" reči od lošijih kada su i jedne i druge sasvim gramatične i koriste se u jeziku, vele lingvisti, nego si naučio od nekoga da kažeš kako je navodno bolje "odgovarajući" nego "adekvatan", jer je taj neko dovoljan broj puta to ponovio da bi to već postalo, što reče Stoundar, i arhetip), i zato što ako ne kažem tako, i ako vidim da su i lubenica i dinja dobre na svoj način, ispašću crna ovca u društvu, jer mi ono nameće unapred formirano mišljenje, a da budem crna ovca ne želim.
Još gori je taj stav da nema ničeg lošeg u tome da i kada se jedna reč već ustali i odomaći, i potisne drugi sinonim u upotrebi, ti ipak veštački oživiš potisnuti sinonim na štetu već ustaljenog i odomaćenog jezika samo zato što je taj sinonim domaćeg porekla, a ustaljena reč stranog. I to, kažeš, nije purizam? Ne bih se složio s time. Etimologije reči nisu deo jezičkog osećanja govornika, opet vele neki tamo lingvisti. Ali nema ničeg lošeg u tome da malo krenemo i protiv jezičkog osećanja? Opet se ne bih složio.
Da se razumemo, ja ne kažem ovde da je "adekvatno" bolje od "odgovarajućeg", time što se ne slažem da je "odgovarajuće" bolje od "adekvatnog". (Pošto vidim da se volimo igrati binarnih opozicija.) Ne,
svaka reč je dobra na svoj način, kad je već u jeziku, u upotrebi i u uzusu; i lubenica i dinja. Nakraju još ovoliko:
Ред би био да се већ једном одлучиш, да ли си конзервативан и елитиста или си слободоуман и широких погледа. Овако, изгледа да се ти у ствари не залажеш за језичку науку као такву, него просто затупаш нека своја мишљења и браниш њих по сваку цену и свим средствима (нажалост), без обзира да ли су у складу са језичком науком или не, а не саму језичку науку.
Naravno da nisam niti jedna niti druga krajnost. Ljudi su, Peđa, otkrićeš ako ih jednom budeš naučio sve jednako ceniti kao sebi ravne; i kada ih budeš prestao deliti na vrste, klase, kategorije, bolje i lošije, lubenice i dinje; upravo zato nadasve zanimljiva i bezgranična bića što su tako šarenoliki i različiti, nepregledni i nepredvidljivi, svestrani i raznostrani, i individualni svak na svoj način. Upravo zato što mogu i smeju (i moraju) imati razna stanovišta po različitim pitanjima; mesto da dosledno prate ono što je drugi dovoljan broj puta ponovio.
Tvoja briga za nauku o jeziku me, inače, prijatno raduje, a tvoja sposobnost da sve znaš i u sve se razumeš, te i da možeš ti iznad svih da oceniš jesu li moji stavovi naučno utemeljeni, u skladu s naukom, ili nisu, prijatno me nasmejava.
Ali to je Peđa kojeg svi znamo.
