Али како ћеш објаснити краћења иза осталих акцената, који такође могу да имају постакценатски слог дубински акцентоген (нпр. динар-дина́ра Гпл.)?
Сетио сам се још неколико примера са краткосилазним:
нȅјак : јȃк, прȅмлад : млȃд, аор.
зȁпамти : инф.
за̀пāмтити/пȃмтити (то су све системски акценти, таквих примера има безброј), или евентуално код старог преношења, које се још понегде чува:
нȁврат-нȁнос : врȃт, нȏс. Такође, с краткоузлазним, верујем да Боло има
деведѐсет, чиме се нарушава аналогија
дѐсēти : десе́так.
А и тиме се не објашњава чешће дуљење е, о него осталих вокала.
Možeš li dati par primera? Zanima me fonološki kontekst u kojem se češće dulje
e, o nego ostali vokali.
Ево снимио сам још једног спикера, овог пута са Б92. Издвојио сам само краткоузлазне акценте, има их седамдесетак (
преузми). Нисам стигао пажљиво да анализирам и пребројавам, али бих — пошто сам неколико пута преслушао — рекао да постоји тежња да се више дуље краткоузлазни који су скратили наредну дужину, те краткоузлазни под
е, о. Скоро никад се не дуљи краткоузлазни када му следи један опструент (
полѝтика, полѝтички), наравно, ако иза није имао дуљину.
