Skice za put oko sveta

[VladKrvoglad]

 KOJA JE FUNKCIJA IMPLOZIJE?





U ovome su gradu kućna dvorišta

ladice domova za betonske kocke i grmove

a ljudi nose svečana odela i po kući.

U mome vrtu rastu štrkljasti četinari

i visoki lišćari

a na meni je očeva radna košulja

topla i meka

kakav je i on bio.

Pred mene je stala

u haljini lakšoj od dodira trave

i sa pogledom kojim mi  želi saopštiti

kako je nekada zaista mislila

da će uspeti u mome prisustvu

otkriti odjeke koraka

nekih davnih bogova.

Možda sam i ja nekada

hteo u njenom postojanju kraj sebe

sačuvati eho topline

vlastitog daha?

Sada se smeši brižno

obrazima lepotice fotošopa

a ja gledam njene sasvim, sasvim bele noge

dok ulazimo skupa u kuću.

Ponudio sam joj tada porodični nakit

jedini koji sam ikada stekao:

godove mlade šume

sa jednog podalekog brega Povlenskog.

Na zidu

kositrene vlasi moje majke

njen promrzli pogled uokviruju

ali to je suvišan ukras

za naš zanemeli film.

Iako bih još padao po njoj

kao čvrst mlaz vode u fontanu

kao odron po putu

kao ovaj pogled za njom

dok se ritmično udaljava

ali svuda oko mene

linije i tačke se prepliću bez daha

u koordinatni sistem

svakodnevnih funcija

 

 

 

(20. 11 2011)

[VladKrvoglad]

SKICE ZA JEDAN PUT OKO SVETA
(22 lV 2009)

 

Ležimo na ledjima

i započinjemo naše putovanje
 
ti i ja

čim toraks brda Korab zaškripi

i ne boj se, mila devojčice

takav brod ne tone

on već plovi naglavačke po vazduhu

pa se i ovaj naš ljuljuška friško umiven

u oseci večernje izmaglice

iščekujući plimu vetra da isplovi

po pučini kliske stratosfere

da se stopom o dolinu odgurne

što pre kobilicom po oblacima zanjišti

i u tu plavu brazdu zasadi ptice i avione

mamce kojima će noćas napecati

neoprezne zvezde sa horizonta

čim izrone iz dubina

još sinjega neba oko nas.

Ležimo i milujemo se

sasvim lagano

jer se korab zaljulja i od disanja

a samo nas nemi meteoriti

udaljenim delfinskim skokovima prate

po platnu ove večeri.

U tebi

kao u jatu snažnih riba

što vriju u plićaku

ja lebdim dugo

lebdim glatkim pokretima

lebdim

dok se jato ne razidje

 

 .

(Nostalgija za njom)

[VladKrvoglad]

DA LI JE OVA KOMPOZICIJA MINIRANA?

(12 lX 2009)



Ponekim danom doživim

i vaznesenje

ali to nisu oni

kada me zadesi

nekakvo

i najmanje raznesenje

a večeras je i kiša skinula cipele

da opranim nogama

po svakoj šoferšajbni zapleše

pa taktom njene šapatnice

brojim klasja što mru

u ovome mesecu

sa volanom

i danima pretovarenom

žitovozu




A nigde i nema nikoga

kroz ove ravnice

i kroz puste

retke su ovde i reči

one željene

i dragocene

jer su možda zaista

baš reči

vode života

guste





Ako jesu

neka iz neba padaju

kao ova kiša

i nek naplave mesec žitovoz

otplave sa dna

i sa kraja

sve plovućce mojih ljubavi

i ostave ih pred tebe

na meki pesak

žuđenoga raja










.

[VladKrvoglad]

PRESTANAK VEČNOSTI

.
Ovaj je dan od tanke plastike izliven
i od sunca stari iako ga ne propušta
i cepa se kao kesa iz supermarketa
ipak imajući u sebi i sate kojih se plašim
jer su to oni koji bi u tami
mogli večno potrajati
nakon ovakvog jutra
koje bi da mi prosevne u sekundi.
Da
ovakav dan bi hteo imati boju svetla
u boji mlečnog napitka punog kalcijuma
ili čaja sa paučinastim oblacima vrhnja
kao da i sam oseća da će mi teško pasti na stomak.
Ovaj dan, ovo jutro, ovo doba
oni mi godine zaviru vetrom
svojom jeseni bi me od tla odvojili
i zimom me prekrili
kao da zima zaista neka krila ima
snežna krila za nedela i nevidela
i sneg star i proziran kao i ja što sam
sa hladnim iskonskim paperjem
kojim mi drhtavo tiče lice
prizivajući me da zajedno polegnemo na tren negde usput
na onoliko dugo koliko još do kraja ima
šapućući nežnošću maslačka:
"Hajde da zajedno taj kraj sačekamo".
"Kraj čega", pitam
kao da ne znam
da je taj kraj i kraj zime
lomni trenutak
kada ono što zaživi dalje
odnese i sruši i upotrebi ono staro
sneg i mene i godinu i doba i krila i maslačkovo paperje
i sve što sam sakupio da sam ja
ono što sam voleo i ono što sam mrzeo
i ono izmedju.
Voleo, mrzeo?
U mojim se rečima sve redje pojavljuje i ta reč
ljubav
a istina je
da je sve više imam u sebi
jer sada ne mrzim, priznajem, tek sada
I dok svakoga dana milioni izgube neki smisao
ja ne nalazim ni jedan
pa ni razlog da mrzim.
U ogledalu sagledavam lice.
Ono je fotografija mojega.
Eto zašto tako teško razabirem ovaj svet
jer kako bih i mogao drugačije
ovakvim očima odštampanim u slaboj rezoluciji jeftinog tiska
koje bi htele samo ljubav da snatre i razglase.
A kada se i svet oko mene pretvori
u ovakav dvodimenzioni odraz voljenja
iskrenut u ogledalu
i tanak kao površina stakla
ljudi će postati senke samih sebe
koje pitaju ne očekujući odgovor:
ako je sreća odluka
da li je nesreća neodlučnost?

.

[VladKrvoglad]

MARINA OD VODE I TRAVE


 
Da sam uštedeo petnaest evra
 
brže bih stigao kuda sam se zaputio
 
ali
 
ne bih prošao kroz tvoj grad.
 
I ne bih poželeo
 
da ti se javim i vidim te
 
najlepša od mojih iluzija.
 
Sa horizonta tvoga zaliva
 
pogled mi bombarduje teška flota ostrvlja
 
i rasprsli plavi prah suhoga neba
 
diže u vazduh konture
 
trsata i škurinja i katarine
 
da iznenada sklope moje kapke
 
u san sred nemirnoga dana.
 
I ne otvorih oči na tren
 
jer
 
Marina je već poda mnom talasala trepavice
 
crne ribarske mreže
 
naoko zaboravljene
 
po valovnom žalu.
 
Uhvatih joj pogled taman od vode
 
pun riba i algi
 
i malo peska
 
što naivno dolebdi sa dna.
 
Marino zelenih noktiju i prelepih grudiju
 
hteo sam utonuti u tvoju dubinu
 
zagrljajima plivati po tvom struku
 
a u ustima osetiti
 
sveži i gorki ukus dodira naših usana.
 
I udisati slani miris tvoga daha
 
dok prstima od vodenog rastinja
 
sabiraš u kitu naše lagane dodire.
 
Ali
 
zapraćaka se stublje bregova
 
sa hrbata Istre
 
raskovano čavlima i tunelima

 asfaltom i bankinama.
 
Pada medju nas.
 
Pršte školjke i školje u krhotine
 
tonu pod cestu
 
i točkove medju nama.
 
Marina nestaje iza mene nezagrljena.
 
Jedrilje i mornari je zaokupiše
 
udaljene struje rašivaju joj mreže.
 
Zamućeno dno
 
zasivljava njene bistre oči
 
da ne talože više
 
srebrne krugove pokreta riba
 
ni peščane dine
 
niti slane alge
 
duboko
 
duboko
 
duboko
 
u meni

 
.

 (26. avgust 2013)

[VladKrvoglad]

SAMO TI NANARE MOGU DONIJETI
(2008)



 U limanu crnoga pijeska
 već vatrom napukloga otoka Krakatoa
 dnom sam drakara dodirnuo vode dno
 samurovinu za Nausikaju žurno noseći
 arealom modrila brižno joj ploveći
 dok akove morske nisam izlizao

 Jer rasparana tapiserija talasa toplih
 i goblen oblaka mokrih i oblih
 na vez me ovaj natjeruju hitro
 da šumne vale zaljevske vezem
 čudeći i školjke šuplje u njihovu snu
 hladom moje sjene na morskomu dnu
 kao da siguran bit ću u ovoj luci dimnoj

 A kad oluja hučna osvane i prestane
 ložište će otoka već samurovinu sagorjeti
 moj drakar do vodišta sasvim izgorjeti
 ali koliko slojeva prozirne plave
 pokriti mi mora tijelo željno tebe
 da svjetlost ne osmotri kako ti hitam
 ispod vala dalekoga
 sa žala nestaloga
 otoka potonuloga

 Krakatoa



(26 X 2013, treća verzija)

[Danga]

Sviđa mi se...na prvo čitanje, asocira me na sumatraizam. Šta su nanare?

[VladKrvoglad]

Hvala ti Danga. Drago mi je da se bas tebi svidja!
A nanari su maleni, sareni morski puzici. Ono, kad uzmes u saku sitan sljunak i pesak sa mokrog dela plaze, ako pazljivo pogledas, videces i nanare.

[VladKrvoglad]

P.S. Evo i verzija na nasem (srpskom) standardu:

SAMO TI NANARE MOGU DONETI
(2008)



 U limanu crnoga peska
 već vatrom napuklog ostrva Krakatau
 dnom sam drakara dodirnuo vode dno
 samurovinu za Nausikaju žurno noseći
 arealom modrila brižno joj ploveći
 dok akove morske nisam izlizao

 Jer rasparana tapiserija talasa toplih
 i goblen oblaka mokrih i oblih
 na vez me ovaj nateruju hitro
 da šumne vale zalivske vezem
 čudeći i školjke šuplje u njihovom snu
 hladom moje sene na morskome dnu
 kao da siguran biću u ovoj luci dimnoj

 A kad oluja hučna osvane i prestane
 ložište će ostrva već samurovinu sagoreti
 moj drakar do vodišta sasvim izgoreti
 ali koliko slojeva prozirne plave
 pokriti mi mora telo željno tebe
 da svetlost ne osmotri kako ti hitam
 ispod vala dalekog
 sa žala nestalog
 ostrva potonulog

 Krakatau

[VladKrvoglad]

LEPTIRICA JE NA OKREČENOM ZIDU KRALJICA
(20. 08 2011)





Bezimenost mi sluti na bezumnost.

Promaknu s vremena na vreme

nepoznate devojke i žene

koje mi liče na ono nešto

što sam želeo da mi postaneš.
 
Dodirnu u meni

misli o smislu ljubavi

i minuvši milinom i seksipilom kraj mene

zatrepere u meni nadu pradavnu

koja me trideset godina

u rukavicama za život drži.

(Mislim da ti je moj svet

ostao u kukovima)

Jutra mi stopala

obuvaju u gvoždje

kao da želi da mi noge

što pre odrvene

i listovi uvenu od vremena.

Kupio sam zato ručni časovnik

narandžaste boje.

I obuo žutu obuću

da me na suncokrete i leto podseća:

neko mi je drag odavno rekao

kako su to mladalačke boje

a ja sam sretan

što boje  želim opet videti na sebi.

Jer to je osećaj

koji ne treba požurivati.

Bezbedan.

U autobusu sam za negde ka planinama

a on bele rukavice na točkovima ima

i repušinu u koferima putnika.

Razmišljam.

(Misli da joj je ceo svet u kukovima)

Ali,
 
videću je ja već izdaleka da prilazi.

Svetlost nek joj treperi medju listovima.

I bićemo iznova skupa

na pitomom obronku

ležeći u travi:

pomračina

lelujavim prstima

nek nijanse sve tamnije

po nama posipa.

Boje se približavaju svaka svakoj

da se pod sumrakom

u jednu povežu.

Saznao bih tada zasigurno

da li je u njenim kukovima ostao

moj bezdan.

A iza okuke

okrnjen krug s visine

mutno će svetlo

po putu rasipati.







.

[VladKrvoglad]

PARAMETAR OSTAVLJENOSTI U PUSTINJI



Strah je pesak oštrih čestica
pustinja njenih
suvih
proceduralnih poljubaca.
Usana eolskih
smeši se erozijom
naših momenata bliskih.

Dodirnu me dahom
pogledom kosnu
suvim protrlja ledom
reskom rečju.

Veju
lelujaju
nestaju
fenom nošena zrnca
crta preostalih
mog napuštenog lica



(5 april 2014)

[VladKrvoglad]

JELEN DO

 

 

 Vlati naspram plavog

 i dve prašnjave zmije

 šljunkovitom svojom kožom

 doveli su me u Jelen Do.

 Da si i ti kraj mene

 mogla si postati reptilska boginja

 ovog napuklog brda

 gola i palacava pod kamenom

 ližući slanu

 ili

 bešumna košuta

 u potoku kuckavih oblutaka.

 Ali nisam te poveo sa sobom

 ni poneo u sebi

 niti znam

 da li si želela poći ovamo.

 

 Ovako zamišljam mesto

 gde vredi ostati

 i sačekati

 i odlučiti

 šta će se dogoditi.

 Kreč iz brda cvili

 visine prašinom muti

 a krhotine klanca oko mene

 sedim starinama nalik postaju.

 U ostavljenoj kući

 zemljani zidovi

 na leptirice i šišmiše mirišu

 i tu bih hteo

 hteo

 da se setim

 obećati sebi

 da ćeš mi ti ostati

 večnost

 kipa od medi.

 

 A šta li je jelen ovde iščekivao?

 Mislim

 da je od vremena i pobeleo

 i odlučih da ja tebe do večeri sačekam.

 Posle vetrovitog dana

 Stabla će me dodirnuti zelenim ušima

 ili su im to oči, usta, prsti ili pluća

 a ja ću zamisliti mesto

 gde je jelen zanoćio

 i sa kojeg je kamenja

 so jezikom izljubio

 

 Veče je

 i meni je lakše zamisliti svemir

 kad nemiri

 pokušavaju došapnuti misteriju postojanja

 ali ne uspevam ih razgovetno čuti

 a i ono što naslutim

 još manje mogu zapamtiti.

 Metalni sjaj novčića sa svoda

 želi me potkupiti da ostanem i sutra

 i prekosutra

 i dalje

 i zaluđuje me brojanjem

 svojih dalekih kresnica.

 U tanjirima svojih dolina

 moj svet samog sebe jede

 boginje i košute nestaju

 a zemlja

 kao zlatni prah u situ preostaje.

 Sve je manje ima i sve mi je dragocenija.

 Od nje je i ovaj krajolik.

 Naslikan je za tebe

 ali nisam uspeo na njemu naći

 mesto

 za sebe

 

 
(19. 05 2014)

[VladKrvoglad]

TRUTOVA RAPSODIJA


Prepoznao sam zasijani trag
sjećanja prosutog po livadi
odveo me je zujeći
do predvečerja sa tobom
polegli po toploj travi
slušamo zalazak pčela u sumrak
kad odnose crtice svjetla na sebi
a ja zaptivam ove misli u saće
očuvat će mi dugo
tvoj miris kraj mene
i moju želju za tobom
u nadolazećoj tami
Roj žudnje je brujao nad vlatima
i nad strepnjom polegle matice
prvi je put bez krila izložena meni
Težak je njen okus
lijepi se zavodljivo
i teče po grlu
pritisnuo je čula i svijest
u gluho doba moje nježnosti
Pokreti nas drobe bez jeke
raspršuju u svjetlost što nedostaje
u polen koji pada po tebi
mliječom natopljena tijela
natapamo tlo
sjeme smo za sjećanje


.

[VladKrvoglad]

DESPOTOVICA




Na njenu svetlucavu bluzu
vilini konjici sleću
a bokove joj miluje
tkanje plavih iskri
pa ipak ona zavodljivo traži
prave muške ruke
Despotovica se lagano njiše
na svojim kamenim cipelama
po dolini gaza i stazu sebi teše
kao da se za večnost priprema
Brđjani je preziru
kad po blatu puže
besmrtna
a svako leto umiruća
ali plaše je se
kad dovoljno snažna
svake godine novog verenika
u svoje duboke kukove primi
da ga strašću svojom uguši
Danas joj nazirem snagu na licu
mada je sretoh rasplakanu
pojavila se tromo iza ugla
kod napuštenog zadružnog mlina
i pod čipkom bele pene preko očiju
pogledala je u mene.
Pogled bi da joj živne
osenčen sunčevim pegama
njena živahnost bi moja smrt bila
ali oćuta pozdrav i ime mi prošapta
kao da nije htela
da zvukom odmah zamuti
svoje lisnozelene trepavice.
Pustila me je da joj priđem
putem kroz drvlje i gvožđa
otpali nakit
sa njene prolećne haljine.
Na svetlucavoj bluzi
vilini konjici plavu tkanicu iskri ližu
i sunčeve pege progone
Dodirnuli smo se
i zadrhtao sam od snage
njenih laganih pokreta
zanjihala se poda mnom
Šišteći je uzdahnula
plavu boju s vrha dana
zazveckala virovima pokreta
glatkih nabora haljine
kliznula je zavodljivo preko mene
hladnim prstima mi miluje čelo
i usne su joj na mome telu
njen poljubac bi mi do pluća dospeo
dah bi mi oteo
i ja znam da ona želi
da spoznam do kraja njenu dubinu
Klizi već preko mene
i nad mojim licem poravnama
nabore svoje haljine
a ja
posipam konfete mehurića
na svetlucavu joj bluzu
gde vilini konjici opet sleću.


(2015)

[VladKrvoglad]

DOSIJE JEDNOG ODNOSA

(26.02.2015)



Priveo sam te
zbog neupotrebe migavaca
mada svakoga dana
prođeš opasno zanjihana kraj mene.
Hapsim te zbog rupe u koracima
kojom me izazivaš
u ovo vreme nejebice.
U tvoju odbranu moram reći
da nisi pružala fizički otpor
niti vikala da si nevina
predala si se odmah
zbog zločina razbludne lepote
koji mi je zaustavio disanje.
Istražni je postupak pokazao
da slaviš neki svoj praznik rada ili rata:
duvala si besno u balon crvenim usnama
a tvoje su se bele lopte bibale
po zatvoru uske majice.
Svezanu u zlatne lančiće i čipkane bretele
i zarobljenu leopardovim šarama kaputa
sproveo sam te u jedinu praznu ćeliju
u kojoj već 49 godina svoga veka
boga nisam molio.
Pretres je otkrio sve tajne
tvoga zadihanog tela
dahtala si vrelinom u tami
čekajući da pripremim instrumente
i priključim te na svoj pornograf.
Prikačio sam vrhove noktiju
na tvoja kliska leđa
počeli su da iglaju šare dijagrama
po koži toploj od krivice
Uzdrhtala si sisama
a ja sam utisnuo barometar
u vlagu rupe u koracima
i zapretio da niko drugi više neće upasti
i ostati zakovan grčem dole
u tvoju zamku za neoprezne matorce

Mučiću te dugo
dok ti nokti ne pozelene od laka
dok mi barometar ne smrskaš na vrhuncu kraja
dok mi ne priznaš napismeno po telu
u tri primerka overena masnicama poljubaca
zašto me tako beskrupulozno
jebozoveš?




(ajme!)

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Наша писанија > Тема: Skice za put oko sveta