Врло конкретније :)
Сматрам да се никаква норма не може бркати у то које ћемо име превести а које транскрибовати (или оставити изворнички), већ да то зависи од намене текста, интенција изворника, стила писца или преводиоца, итд. (Оно од чега
не зависи, бесмислено је да зависи, то је од тога којим писмом пишемо.)
Што се тиче имена часописа, у Правопису нигде не стоји да се они обавезно транскрибују (нити се то каже за било шта друго), већ су само сви примери имена страних часописа (у одељку о писању великог слова) дати транскрибовано. Оно што имамо је, рецимо, Клајново негодовање на превођење имена страних часописа — в.
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1781.msg15262#msg15262 — где износи два разлога против превођења: прво, име често не говори практично ништа о садржају часописа, и друго, иста таква имена лако могу имати разни часописи широм света на тамошњим језицима (нпр. „Време“, „Новости“) па се име часописа беспотребно лишава ознаке порекла.
У твом примеру, међутим...
"Чланак је штампан 1942. године у Часопису за теологију и философију [Revue de Théologie et de Philosophie]..."
Овде, прво, име часописа врло непосредно изражава његов садржај. Друго, личи да текст има историјски или специјалистички карактер, што значи да ће читалац врло вероватно бити осетљивији на све детаље значења (за разлику, рецимо, од читаоца дневне штампе). Зато бих, у овом случају, обавезно превео име часописа; сматрам да бих било изворним писањем било транскрипцијом читаоца неоправдано лишио одређеног податка.
С друге стране, урадио бих бар још једно од ова два: написао „...у француском
Часопису за теологију и философију...“ (а ако је белгијски, или квебечки? — онда овакав поступак много боље открива порекло од голог изворног имена); ставио у фусноти или додатку на крају текста изворно име часописа, што је згодна прилика да се дода и још који користан податак.
[...] какав је случај за називе уметничких дела, музичких композиција, позоришних комада, филмова ... ?
У овим примерима је, пак, значење имена нераздвојан део дела у целини. Под претпоставком да је само дело преведено, потпуно би било неоправдано не користити преведено име. Ако дело није преведено, онда писац мора да размотри за кога и у каквом контексту пише текст.
Односно, норма каже
како транскрибовати (или како остављати изворнички)
ако се одлучимо за то. А не каже, нити може да каже,
да ли да се одлучимо за то.
