ivica
посетилац
 Ван мреже
Организација:
Име и презиме: ivica milarić
Струка: dipl. psiholog
Поруке: 12
|
 |
« Одговор #18 у: 01.53 ч. 14.03.2011. » |
|
Evo početka sledećeg poglavlja.
<<>>
Moje prvo sećanje je trenutak kada je turski komandos opsovao oca.Potom je uperio nož ka meni i rekao da će mi izvaditi oči ukoliko ne kaže gde je PKK sakrio raketni lanser.Otac je nastavio da ga gleda, a potom progovorio na dijalektu koji komandosi nisu razumeli.
Rekao je da me voli i da ne gledam.
Posmatrao je Turčina smireno, pošto je znao šta dolazi.Ljudi ne mole pred pogubilištem, ne u severnom Kurdistanu. Moj otac, kao i njegov otac, učeni su da u trenutku istine sačuvaj čast.
On i ja bili smo mrtvi ljudi u planinama.
Nisam ga poslušao, već sam pažljivo posmatrao kako ga seku; jedan je legao na njega, a drugi prineo nož.Ne znam koji je prevukao sečivo preko vrata, iako sam to jasno video; nešto u mom umu nije mi dozvolilo da zapamtim celokupan prizor.
Prestao je da krklja posle nekoliko sekundi.Krv je curila niz kamen ka mojim stopalima.Oči su mu se okrenule tako da sam u mraku video samo beonjače.Poslednji dah ga je napustio, a ostala je samo magla koja se dizala sa crne bare.
Spavo sam sa ocem u maloj kolibi pored našeg stada kada su upali i izvukli nas napolje.
Četiri Turčina za mene nisu bili ljudi; nosili su maskirna odela, a lica su im bila premazana crnom kremom.Kasnije sam saznao da je te noći, sa druge strane granice, njihova vojska ušla u Kurdistan.Kada su dobili naređenje da krenu, taj isturen tim specijalnih snaga odlučio je da će siromašan pastir i njegov sin imati odgovore koje traže.
Jedan je kleknuo pored mene i pokazao mi nož.
- Reci mi gde su lanseri? Velike, duge cevi na kamionu, koje kažu BUM! – upitao je na izlomljenom, ali razumljivom kurdskom.
<<>>
|
