Пробаћу да помогнем упоредним методом.
Основне поделе повратних глагола у италијанском и српском незнатно се разликују. Навешћу и једну и другу.
Подела италијанских повратних глагола:
1) verbi riflessivi propri,
2) verbi riflessivi apparenti (o verbi transitivi pronominali),
3) verbi riflessivi reciproci,
4) verbi riflessivi pronominali (o verbi intransitivi pronominali); неки аутори ову групу не сматрају повратним глаголима.
Подела српских повратних глагола:
1) прелазно-повратни глаголи (или прави),
2) узајамно-повратни глаголи,
3) непрелазно-повратни глаголи (или неправи).
Мислим да Вас је збунила терминологија. Прво ћемо да спојимо парове (ит. и срп. ): 1) и 1), 3) и 2), 4) и 3). Остали су неупарени италијански "привидно-повратни глаголи". То су глаголи као lavarsi qcs. (досл. прати си штогод), comprarsi qcs. (досл. купити си штогод) и сл. Сад, не смем да тврдим, али претпостављам да српски језик ову групу уопште ни не препознаје као групу повратних глагола.
У италијанском се ради о идентичним ненаглашеним облицима датива и акузатива повратних заменица (облици датива и акузатива су mi, ti, si, ci, vi), па је управо због тих облика који су идентични ова група глагола названа повратним глаголима, али с резервом - сам назив каже: привидно-повратни.
Српски језик, са друге стране, има различите облике повратне заменице за датив и акузатив, било у наглашеном или ненаглашеном облику - себи (си), себе (се), а код повратних глагола у српском језику, мада се поново ограђујем, јер је претпоставка у питању, користи се само повратна заменица у акузативу - себе (се). Ако грешим, молим да неко исправи грешку!
Тако за праве повратне глаголе важи да је ненаглашена повратна заменица "се" заменљива наглашеним обликом "себе" (притом значење остаје непромењено и има смисла и након замене), што није могуће учинити ни код неправих, ни код узајамно-повратних глагола.
Да напишем нешто и у вези са глаголима
смејати се,
веселити се итд. Први глагол очигледно је неправи повратни.
Навешћу још једну претпоставку, много их је, али боље ишта, него ништа, кажу.
Наиме, као што постоје двовидски глаголи, могуће је да постоје и двородни глаголи. Стога у оквиру повратних глагола, неки од њих можда може да припада и двема групама. Одговор на питање којој групи припада одређени глагол може да зависи од контекста реченице у којој се наводи.
Глагол
љутити се ван икаквог контекста сматра се неправим повратним глаголом. Према самом свом значењу он то и јесте, јер суштински када се неко (као субјекат) љути, подразумева се да постоји неко други или нешто што га љути, тако да субјекат не врши радњу на себи (значи, не љути самога себе). Међутим, у неком контексту условљеном нпр. уметничком слободом, субјекат може евентуално да љути, односно разљути самога себе, како сте навели. Тада би се могло говорити о правом повратном
значењу тог глагола, али његово основно значење свакако указује на групу неправих повратних глагола, јер се подразумева да љутњу изазива неко или нешто споља, а не субјекат код самог себе. Исто важи и за глагол
веселити се. Субјекат бива развесељен од стране некога или нечега, а не увесељава самога себе (осим у посебном контексту сличном оном наведеном за глагол "љутити се"). Зато је и овај глагол неправи повратни.
Могао бих евентуално да закључим да је за већину случајева (не усуђујем се да кажем - за све) довољан тест замене "се" обликом "себе" и ако резултат звучи добро, разумно, онда знамо да се ради о правом повратном глаголу, а у осталим случајевима глаголи су или неправи или узајамно-повратни.
