Пуно пута сам виђао да многи пишу 'србски', да је тако писано одавно и да постоји доказа за то (неки документи Матице срп(б)ске), тако је писао и Вук Караџић. Као и то да смо ми Срби, а не Српи

чак сам на једном писменом написао 'србски' да видим да ли ће професорка да ми исправи, што и јесте урадила. Па бих волео да ми неко да одговор на ово питање. .

Писано је одавно, али у време када језик није био стандардизован на данашњи начин и када се нпр. писало
и ако (уместо
иако),
чешљатисе (уместо
чешљати се),
историски (уместо
историјски), када су се скраћенице
итд. и
нпр. писале
и тд. и
на пр. Некад се енглеска реч
ranger коју данас преносимо као
ренџер преводила као
четник, Мики Маус се звао
Мика Миш, а Чарли Чаплин преводио као
Шарло Акробата. Све то има историјску подлогу, али се за стандардни језик примењују најсавременија правила, а не правила која су постојала (или их није ни било) у ближој или даљој историји.
Придев
српски се, на пример, није у прошлости писао само као
србски, већ и као: сербски, сърбски, серпски, сарпски итд. Духовита примедба како нисмо „Српи“ него Срби, може се применити и на Чехе, Грке, Немце, Енглезе, па да их стога не зовемо Чесима и Грцима, него Чехима и Гркима, а њихове језике чехским, гркским, енглезким, немацким (јер, забога, ја нисам нпр. Грч па се грчим, него Грк, или Чеш па се чешем, него Чех). Такође бисмо морали да почнемо да пишемо и о враБцима (јер није „врапац“ него врабац), ждребцима итд.
А што се тиче изговора, ту је ствар јасна: увек се изговара [српски] са П, било да пишемо са Б или П. Ево, на пример, Чеси Србију зову
Srbsko, а српски језик
srbsky, а и једно и друго читају као [српско] и [српски]. Руси пишу такође са Б,
сербский, а читају [серпски(ј)]. Б се испред С увек чита као П, писали ми то или не. Постоје и контраправила, на пример и Д се испред С и Ш увек чита као Т, али свеједно при писању чувамо ДС и ДШ (председник, одшетати итд.). То све регулише правило о једначењу по звучности.