Ne postoji jedinstven odgovor, jer je
koliko ljudi, toliko ćudi.
Pa ne znam, za mene ozbiljna šala ima težinu, tj. zajedljiva je, malko vuče na zlonamernost. Ali s obzirom da je šala, naravno, oprostiva je.
Neozbiljna šala je (naizgled) bezazlenija, ali opet ima tu težinu da je
u svakoj šali pola zbilje. Neozbiljna šala me zančenjski podseća na nekakvu detinjariju, čisto moj subjektivni utisak.
Tako da pravog odgovora i nema.
Opet samo moj stav i ništa drugo: šale bih pre razvrstala prema onome kako ih doživljava primalac/slušalac, jer nam to govori o njegovoj prirodi pre svega. A to može da bude vrlo zanimljivo.
Evo primera iz života:
Na jednoj slavi, sveštenik koji je došao da sveti vodicu počne na fin način, u blagom dosluhu sa drugim (prisutnim) članovima porodice, da komentariše (kritikuje) mršavost (vitkost) jedne male devojčice. A ja na to odgovorim bez predumišljaja: pa šta, bolje da bude vitka i lepa, negoli debela i ružna! Vitka deca su lepša.
E, na to sveštenik počne da se brani ... jer je
on debeo ... A ja onda dodam: to se odnosi
samo na decu, i posle toga se tek ispravim ... ma, bitno je da su sva živa i zdrava, nije bitno kako izgledaju ... I dodam da sam i ja kao klinka neko vreme bila debela.
Međutim, pretpostavljam da je pop pomislio kako hoću da kažem da je on debelo dete. Ali, sam se našao prozvanim, ko mu je kriv...
Ali, eto, to kako je licemerni pop doživeo šalu govori o njemu, a o meni valjda to da umem da branim svoje dete kad ima potrebe za tim.
