[...] od kojih je jedna bila podeljena po psihološkom, a druga po semantičkom principu.
Sad tek vidim da sam napisao istu stvar. Hteo sam da kažem jedna po fonetskom, a druga po semantičkom. Shvatili ste me...
Иначе, тестови где се појављује пример разговорљив су Стакићеви Тестови из српског језика.
Aha, da, znam ih; imam ih i ja.
Sad o
o-tr-o. To je dobro pitanje, a ta tema je komplikovana.
Prvo, savet: žuta gramatika kaže da je
r slogotvorno kad se nađe ispred
o koje je postalo od
l (treba dopuniti: a kad se ispred tog
r pride nalazi i suglasnik). Stoga, kad radite testove, u odgovorima pišite tako,
o-tr-o (
o-tr̥-o), jer je ovo
o nastalo od
l.
Po onome što tamo piše, i
r u
umro je slogotvorno (nalazi se ispred
o koje je postalo od
l). Po tome, trebalo bi reč deliti u-mr-o (u-mr̥-o), a ne um-r-o. Vi ste sigurno to tako napisali zbog pravila da granica sloga dolazi između dva sonanta ako stoje jedan do drugog, ali u ovom primeru
r vrši slogotvornu funkciju (opet, po onome što piše u žutoj gramatici), pa se ponaša kao vokal, i prilikom podele na slogove ga tako tretirate.
Претпостављам да је то због женског рода, где се и у изговору чује то слоготворно р, али, да ли постоји неко друго објашњење?
Na dobrom ste putu s tom pretpostavkom. U ranijem jeziku, pre 14. veka (tada je
l prešlo u
o), na mesto tog
o – stajalo je
l.
Uzeću staroslovenski kao primer da vam približim ovo. Tada se particip perfekta (
radni gl. pridev kod nas) gradio tako što su se na osnovu (infinitivnu naravno) dodavali nastavci
-лъ,
-ла,
-ло (ovo
ъ se čita kao
ə [šva, neutralni, srednji vokal srednjega reda]), npr.
молилъ,
молила,
молило оd glagola
moliti. Glas
ъ je bio vokal (redukovan, ali vokal), i tvorio je slog:
мо-ли-лъ [mo-li-lə]. Taj vokal se izgubio oko 11. veka i ostavio ovo
l da stoji sámo, a ono, bez vokala pored sebe, nije moglo biti slog, pa je
r, ako se našlo ispred
l, tu funkciju preuzelo na sebe. Ova situacija se čuvala i prouzrokovala da se čak i posle promene
l u
o čuva ono slogotvorno
r, iako više nema potrebe za njim. Ranije je, dakle, bilo [o-tr-lə], [o-tr-la], [o-tr-lo], a ovaj odnos je poremetila promena
l u
o, pa zato danas imamo tako neobičnu situaciju.
Буни ме то што у изговору кажемо ''отро'', а не ''отРо'', а у подели на слогове, у глаголском придеву радном мушког рода, имамо р, тј. тр као посебан слог.
Svakako. Već sam rekao da mislim da se na testovima treba držati žute gramatike i pisati kako piše i tamo. Ali, naravno, ne znači to da je sve to baš tako. Ukratko rečeno, moderna fonetika ne zna da li je ovde
r slogotvorno.
Ispostavlja se da zavisi od govorne sredine. Stevanović kaže (u svojoj prvoj knjizi, naravno) da su u ovakvim slučajevima opravdana i slogotvorno, i suglasničko (sonantsko)
r. Kaže da se nijedno ne treba smatrati neispravnim dok se ne utvrdi koliko su tačno oba rasprostranjena po govorima. Mi smo na fakultetu, na predmetu
istorijska fonetika, recimo radili da su
umro i
otro sa slogotvornim
r i slični primeri u stvari dijalekatski (mada to nije ništa zvanično). Zaključiću Petrovićevom izjavom iz knjige
Fonologija srpskoga jezika (2010): „Nejasan je danas status fona [r̥] u oblicima rd. prideva m. r. tipa [umr̥o], [otr̥o] [...] U takvim formacijama, naime,
r je donedavno nesporno bilo slogotvorno (Ivić M. 1990), ali ono to više nije, pri čemu standardna srpska ortoepija na toj pojedinosti nikad nije insistirala. (Uostalom, mi danas ne znamo ni koji je teritorijalni raspored te pojave u dijalektima i tek je u naznakama poznato da je još sačuvana u nekim jugozapadnim ijekavskim zonama.)”
Valjda sam vam bar malo pomogao, umesto da vas zbunim.
