Oni današnji spikeri koji vesti čitaju jasno i razgovetno su mi ok. Uglavnom ih je većina takva, i tu nemam na šta da se žalim.
Kada su voditelji u pitanju, volim one duhovite, originalne i hrabre.
U stvari, najviše volim kada se nešto nepredviđeno desi
, pa se intervju koji je, recimo, trebalo da izgleda onako kako intervjui obično izgledaju tj. prigodno (recimo: zna se koja su pitanja, zna se koji su odgovori i sve je u granicama prihvatljivog i dosadnog), pretvori u nešto ne baš sasvim očekivano i, po mogućstvu, lucidno. U pitanju je, naime, situacija koja proističe, nije toliko reč o samom voditelju, ili, još bolje, reč je o neočekivanoj interakciji voditelj - sagovornik. Razumljivo, do ovoga češće dolazi kada su oni protivstavljeni.
Dala sam previše nejasnu definiciju, ali probaću da objasnim primerom.
Pre mnogo godina, Vuk Bojović je ugostio Aleksandra Berčeka. Vuk Bojović se svojski potrudio da postavlja prigodna pitanja, ali (mrgodni) Aleksandar Berček je odgovarao ne baš prigodno (na granici kontriranja), odn. tokom intervjua sve je jasnije postajalo da se njih dvojica baš i ne razumeju i kako je vreme proticalo postajalo je sve neprijatnije, mislim, obojici. Kada je V.B. završio, sa svoje strane, intervju rečima
Hvala ti što si došao., A.B. mu je odgovorio sa
Izvini što si me pozvao.E, ovaj odgovor Aleksandra Berčeka mi je bio super! Volim kada recimo duh neočekivano/nepripremljeno bljesne.
