Пошто се ради о страним именима, мора се обратити пажња на звучност/изговоривост, као и могућност стварања забуне око тога како име гласи у номинативу.
U prevedenim pripovednim delima teško da postoji ova mogućnosti jer se imena likova javljaju mnogo puta u raznim (svim) padežima. Rekla bih da ovo isto važi i za serije i filmove. Kada se radi o stvarnim ličnostima o kojima drugi daju izjave koje se prevode, mogućnost zabune je, prema mom mišljenju, takođe mala, jer se najčešće radi o slavnim i uspešnim ličnostima čija su imena nadaleko poznata auditorijumu. Istini za volju i sam vokativ se koristi relativno retko, tj. ređe nego ostali padeži — samo kada se govornik direktno imenom obraća sagovorniku, kod dozivanja ili pozdravljanja, ili u prenesenim dijalozima kada se događaji iz prošlosti
neposredno predočavaju. Da razjasnim, ovo drugo se odnosi na situaciju kada se govornik priseća događaja iz prošlosti, i prenosi ih živo, recimo u prezentu:
... zabezeknuto priđem i upitam ga: hej Niku, nismo se tako dogovorili!...Elem, mislim da kod pojedinih stranih imena nijedan oblik u funkciji vokativa ne doživljavamo sasvim kao prirodan, ni nominativ, ni dosledni srpski vokativ, ni vokativ sa
-u.
