Мали новинарски речник

[Ena]

Овај мали новинарски речник налази се на крају књиге Новинарска радионица Душана Ђурића.

А
агенција — организација за прикупљање, обраду и продају вести, извештаја, фотографија и филмских информација

агитпроп — сложена скраћеница, комисија за чистоту комунистичке идеологије и сузбијање туђих схватања; и у новинарству

(ово свакако данас није актуелно пошто комунистичка идеологија припада прошлости, тј. није више идеологија која настоји да нам обликује друштво/стварност)

„ампутација“ — неуко или нечасно скраћивање текста

антрфиле — мањи текст или вест, уоквирен и убачен у већи

ауторски табак — мера за рукопис: 30 000 знакова (30 редова са по 60 знакова; око 16,7 шлајфни, страна формата А4)

аутоцензура — самоограничавање слободе изражавања о осетљивим темама; смиривање текста у страху од критике или казне

Б
балон — 1. информација за испитивање реаговања јавности, гласина са високог нивоа; 2. облачић (оквир) за речи у стрипу

барони штампе — најмоћнији људи британских медијских империја

бела уметност — вештина израде хартије, за разлику од црне уметности, како се каже за штампарство

белина — сваки неодштампани део штампане стране — маргине, разак између речи, редова, одељака, око наслова, у самом лику слова

брифинг — обавештавање новинара, понекад само главних уредника, о суштини важних, нарочито очекиваних догађаја

В
верзал — реч или део текста штампан искључиво великим словима ради истицања значаја те речи. Супротно: курент, обична слова

верзија — начин изношења неког садржаја, могуће побољшање

време — 1. отежавајући услов рада у новинарству, и за проверавање и за припрему текста; 2. назив или део назива многих листова

Г
гесло листа — мисао или политички слоган у сваком броју уз наслов вести (Без мржње и наклоности, Противотров лажима, Доносимо једино вести које су вредне да се објаве)

гласине — фама, непроверене вести, често намерно конструисане да изазову немир; расту ширећи се

градација — штампарски назив за слова према величини мереној типографским тачкама: нонпарнел 6, колонел 7, петит 8, боргис 9, гармонд 10 и цицеро 10 тачака. Цицеро су слова висине 4,51 мм.

графичко обликовање — боље него техничко уређивање; претварање текстова и илустрација у новинске стране према правилима графичког заната и укуса

[s.z.]

Хвала Ена. Скрећем с теме, како и обично:

Ја ипак мислим да нешто налик на 'агитпроп' мора остати актуелно. Не говорим о било каквој комисији, већ одговорности новинара пред друштвом. Нихилизам и морална ретардација појединаца настрану, јасно је да моралне вредности постоје, да имају своју сврху, да појединиц и друштво имају потребу за оним што им пружају религија, цивилизација, породичне и друге друштвене везе - свиђало се то некоме или не. У али, у преводу, новинари, као и сви остали, су одговорни за оно што пишу, и одговорни да доприносе очување тог 'нечега' што наш живот чини могућим.

Зато је битно да новинари буду свесни својих моралних, патриотских и других одговорности. Они који пишу смеће, оговарају и шире немир, који нарушавају језик, који нарушавају јавни морал, који издају оне сфере друштва којима дугују лојалност, који не маре да ли ће неко тамо говори како су Хитлер и Павелић јуначинр, а Логора смрти није било - они не испуњавају своју стручност.

Наравно, овај коментар је донекле обојен мојим личним ставовима, али има ту и доста тога општег, са чим ће се већина сложити.

[Ena]

Ја ипак мислим да нешто налик на 'агитпроп' мора остати актуелно. Не говорим о било каквој комисији, већ одговорности новинара пред друштвом.

Нисам сигурна да сам те разумела. Да ли хоћеш да кажеш да уместо агитпропа тј. некадашње комисије која се старала о одржавању чистоте комунистичке идеологије (и сузбијала туђа схватања) треба да постоји агитпроп у виду „одговорности новинара пред друштвом”?

То је ОК, али то не уређује никакво страно тело, никаква комисија са стране. Став о одговорности новинара пред друштвом садржан је у етичком кодексу новинара. Питање је само колико новинари могу да остану независни, тј. слободни у транзиционом друштву, које би да постане капиталистичко, притом још вуче репове из прошлости у виду јавних предузећа и свакојаких монопола. Даље, мислим да је таблоидизација медија велика пошаст, а то је, колико сам пратила, увезено са запада.

[s.z.]

Нисам се најбоље изразио. Мислио сам конкретно на потребу за повишеним нивоом осећаја одговорности код новинара (неки нови 'агитпроп', у мом неком пренесеном значењу), у одсуству функционалних регулационих тела. Не мисли да овим вређам новинаре, јер иста та маргиналозација одговорности и моралних вредности је приметна у свим сферама друштва, али мало је професија које имају толико утицаја на остатак друштва.

Идеално, говорим о потреби стварања неког механизма, који би код новинарима, и професионалцима уопште, стварао неопходне моралне вредности, заједно са преносом стручног знања. Студирао сам на западу и знам како се то тамо ради. Професионална етика се на факултетима све више третира као нешто смешно и млитаво, а моћне елите је толеришу само онда када је њима од користи. Недтаје идеја слободног и одговорног новинарства, и бива замењена идејом искључимо слободног, и тиме поткупњивог новинарства, липеног ко цепта одговорности. Ми са овох простора смо осетили последице таквих токова на сопственим леђима.

Уједно, не може се све препустити појединцима. Морају постојати функционална тела (тела постоје, али не функционишу) која ће водити рачуна о питањима професионалне етике. Како можемо говорити о било каквој правди, ако неки новинар, у служби ових или оних, оклевета некога ко није у стању да се са њим гони преко судова? Како неко ко пласира лажи, отворено се залаже за кршење устава државе која га храни, велича нацистичке и усташке злочине, оправдава зло, може бити лишен било какве одговорности? Морају постојати механизми за прекор злодела таквих појединаца.

Узмимо за пример изјаве Латинке Перовић (не у функцији новинара, али то је споредно), која је изјавила да (парафразирам) се поједини народи не уклапају у светски систем, и да такви народи требају нестати. Из контекста се видело да дотична говори о српском народу, али мени лично уопште није битно да ли је говорила о Србима, Кинезима, Немцима, или било коме другом. Ово је, по мени, у равни позива ма геноцид. Она не каже да такви народи требају да прихвате вољу већине, већ да требају нестати. Или, пример низа западних медија који непрестано пласирају пропагандне лажи у својим гласилима. Пример председника Џорџа Буша млађег - нису само новинари проблем - који је имао доказане везе са једним америчким бизнисменом и лобистом који је на америчком 'протекторату' Сајпану отворио фабрике у којима су радници били ланцима везани за машине, и, по извештају бројних хуманитарних организација, били робови, јер су доведени у позицију непремостивог дужничког ропства (зарађивали су мизерне суме, а од њих је тражено да плате за авионске карте до Сајпана, које је тај 'господин' платио, на чији износ је убраја на висока камата). Што је најшокантније, све је то било сасвим легално, јер Сајпана технички није саставни део САД-а, баш као ни Војна база Гвантанамо, и не подлеже америчком уставу и законима. Значи, амерички председник је сарађивао са савременим робовласником, и ником ништа. Имамо и пример немачког канцелара који је признао да је Југославија бомбардована мимо међународно право, чиме је додатно признао да је прекршио међународни закон и немачки 'Основни закон'. Какве су биле последице тога? Сви знамо. Ту је и пример наше Републичке радиодифузне агенције, која је чекала до пред изборе да се изјасни по питању нерегуларности, и ништа није предузела по питању самих регуларности, иако је признала да постоје.

Скрећем с теме, као и обично. Да, таблоидизација је свакако увезена са запада, а последица је њиховог бржег 'напретка' у пољу моралне и друштвене деградације која данас и нас захвата. Ствари су некада биле другачије. Осим у оно најраније доба комунизма, када су почињена многа злодела над невиним људима, пре је ипак било неких стандарда. Ти стандарди су свакако били одређивани од стране агитпропа и сличних тела, али ипак је било неког реда. Данас су лажи и клевете постале општеприхватљива појава.

[Ena]

Или, пример низа западних медија који непрестано пласирају пропагандне лажи у својим гласилима.

Oво није од јуче.

У књизи коју сам навела на почетку уводног поста, између осталог, стоји и анализа две верзије вести о истом догађају — државном удару у Чилеу 11. септембра 1973. године. Према аутору књиге, а он наводи касније историјске догађаје као чињенице које иду у прилог (не само његовом већ) општем суду, Танјуг је тада дао објективну вест.

ЗАПАДНЕ АГЕНЦИЈЕ
Сантјаго де Чиле. — У жељи да спасу устав земље, патриотски оријентисани официри одстранили су комунистичког шефа Аљендеа и отворили пут националној политици.

ТАНЈУГОВА ВЕСТ
Сантјаго де Чиле. — Војна хунта у Чилеу убила је легално изабраног председника чилеанске државе Аљендеа и завела диктатуру у земљи.

Даље у тексту следи анализа вести западних агенција, са освртом на избор речи и њихову идеолошку обојеност: устав се не спасава одстрањивањем легално изабраног председника, он није комунистички шеф већ је био социјалиста и легално изабрани председник Републике Чиле, није реч о отварању пута за националну политику јер су уследили погроми над левичарима, диктатура у унутрашњој политици Чилеа, широм отворена врата за доминацију мултинационалног профита у међународним односима.

Узгред, на Википедији стоји да постоји полемика о томе да ли је Салвадор Аљенде извршио самоубиство или је убијен. Мислим да се тиме међутим не мења смисао горенаведеног.
http://sr.wikipedia .org/sr/%D0%A1%D0%B0%D0%BB%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%80_%D0%90%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B5


 

[s.z.]

Хвала Ена. Драстична разлика у начину извештавања, али и не само то. Нонстопна изложеност извештавању таквих западних медија доводи до 'промене свести' (данас омиљена фраза појединих на власти) у народу који је изложен таквој пропаганди, и отупљује њихову моћ расуђивања кад је реч о најважнијим темама. Пропаганде има свугде, али она нигде друго није била овако успешна. Погледајте Југославију, СССР, Кину, Србију. Народ је тамо био и бива изложен пропаганди, али он остаје свестан, не бива заглупљен, а најчешће ни обмањен, јер је изложен провидној пропаганди. На западу то није случај. Ради се о вишедеценијском дејству здружених снага медија, политике, науке, и свих других сегмената друштва, који су успели прекројити стварност. Част изузецима - има њих јако пуно, и неки међу њима су заиста велики људи, и горпстаси у сваком погледу -, али највећи део западног друштва је крајње заглупљен кад је реч о неким од најкључнијих питања. У Америци је то највећи проблем.

Са свим изнетим бих се сложио, осим инсинуацијама да би неко имао више права збацити 'комунистичког шефа', или било кога другог, само зато што су постављени 'недемократским' путем. Сваки систем владавине има неку своју логику, а чињеница да је на снази неко време му аутоматски даје одређену легитимност. Да ли је та легитимност довољна зависи од јединих правих мерила вредности неког система, које се састоје од низа моралних, обичајних, правних и практичних категорија. Одбијам пропагандну и насилно набацивану тврдњу да је демократија у било ком смислу бољи, легитимнији или напреднији систем. Назови 'демократски' систем, који је на снази на западу, је ништа до механизам за пружање легитимитета непријатељима државниг и колективног интереса, и довођења на власт малоумник, корисних идиота типа Обаме, Блера и њима сличних.

Прича о 'правима' и 'слободи' је шупља у одсуству права да изаберем не-демократски систем, или, још битније, систем који, био он демократски или не, није потчињен интересима запада - тачније, интересима оних који су потчинили и националне интересе самих западних земаља, а то су мултинационалне корпорације и њима слични. Значи, у преводу, данашњи западни систем је труо, супротан демократским принципима, у сукобу са људским и цивилизацијским вредностима, и непријатељски настројен према истинској слободи. Он нема нимало више легитимитета него било који други систем, а свакако има мање легитимитета од система који је на снази Кини. То је систем у коме влада поприлично строга, али не и обездушена меритокрстија, систем у коме је национални интерес на првом месту, а интерес корпорација и појединаца је потчињен интересу колектива. Наравно, у пракси ствари нису баш тако идеалне, али где јесу?

[Ena]

На западу то није случај. Ради се о вишедеценијском дејству здружених снага медија, политике, науке, и свих других сегмената друштва, који су успели прекројити стварност. Част изузецима - има њих јако пуно, и неки међу њима су заиста велики људи, и горпстаси у сваком погледу -, али највећи део западног друштва је крајње заглупљен кад је реч о неким од најкључнијих питања. У Америци је то највећи проблем.

На основу чега закључујеш да су они заглупљени? Никада нисам живела у иностранству да бих знала како обични људи реагују на вести из света које им њихови медији пласирају тј. да ли им верују или не.

Није баш добро уопштавати, али пре могу да поверујем да осим моћника (богаташа), државних службеника, политичара и новинара који свесно креирају лажну слику друштвене стварности, такође и високообразовани људи знају за лицемерје државних политика њихових (западних) земаља, али да једноставно ћуте. А да остали људи једноставно живе свој живот, и да их се не тиче истина о светским кризама и дешавањима. Да не поклањају превише пажње догађајима изван њиховог дворишта. То, заправо, кад боље размислим, и јесте врста заглупљености.

Моје мишљење о овоме, понављам, није засновано на искуству.

[s.z.]

Говорим управо о тој врсти заглупљености, али и нечему другом. На западу, а понајвише у Америци и остатку 'белачког' англофонског света (знам, наравно да уопштавам, али није могуће говорити на нивоу сваком појединца), људи, или врло мало занима шта се дешава у свету, или апсолутно верују медијским лажима, једноставно зато што немају другог извора информације, или су до те мере програмирани да верују у званичну причу - не по свим питањима, али свакако по питању најважнијег -, да сваки аргумент у супротном доживљавају као нелогичан и неудобан. Изузетака има, свакако - неки од њих су међу (неретко незнаним) великанима данашњице, али ради се о неупоредивој мањини. Једноставно је мало људи који су заинтересовани за светска догађања, а прихватају чињеницу да стварност није онаква каква им се пласира. Што је најжалосније, проблем је већи управо међу високообразованима, на којима је највећа одговорност за разазнају и разоткрију лажи.

Разлози за такву ситуацију су бројни. Делом је то последица вишедеценијске пропаганде, у коју су поверовали и они који су је ширили. Донекле се ради о одбрамбеном механизму обичног човека, коме је више прекипило и нема снаге да се бакће са туђим, или привидно туђим проблемима. Део тог одбрамбеног механизма је и човекова неспремност да се суочи са непожељним чињеницама.
Не треба заборавити ни то да је живот на западу изузетно тежак, па чак и тежи него код нас. То вама можда чудно звучи, али као неко ко је довољно живео и код нас и на западу, имао сам шансу да искусим оба света. На западу има посла, има више могућности и наизглед ствари боље функционишу, али народ постаје све изгубљенији. Породични живот слаби пред најездом разноразних нових идеја, нових мода и све дужег радног времена (то се и код нас дешава, али ми донекле 'каскамо' за њима, на нашу срећу). С друге стране, многи остају без посла, економски изгледи су све лошији а млади се осећају све изгубљеније. Расту расизам и нетрпељивост, иако је још увек табу јавно испољити таква осећања у фином друштву итд. Ту је и таблоидизација, коју си поменула. Код нас је то релативно нова појава, док је код њих део свакодневнице већ деценијама. А, таблоидизација није изолован феномен - оно што је унпозадини једне такве негативнд појаве има своје изданке у свим сферама људског друштва.

Знам, у суштини нисам рекао ништа што се не дешава било где друго, али тешко је речима и примерима описати каква атмосфера тамо влада. Посећивао сам наше пределе сваких пар година, и мада приметим знатан пораст у општој клонулости и туги која се овде осећа - не знам како да ти објасним, али то се осети, таман попут неког непријатног мириса -, код нас још увек има неке живахности. Има неког живота. То не значи да је све на западу метво, нити да су сви депресивни, али општи осећај деградације је свакако приметан. Не мислим да је то моје запажање последица било каквих предрасуда, јер се искрено не осећам нимало више на своме ни овде, ни било где друго. Последица живота проведеногву сељакању је да нисте баш у стању лако пустити корене. Али добро, то је споредна тема.

Да не буде да поредим само нас и запад, био сам и у другим земљама, које нису ни Србија ни запад, и тамо такође осетим већу живахност и већу наду у народу. Ово није само моје лично искуство, већ и искуство многих мојих познаника и пријатеља, без обзира на порекло. И није ту реч само о народу. Погледајте медије, телевизијске програме итд. Све су то показатељи здравственог стања друштва.

Знам, овде сам изнео низ генерализација, које су сигурно бар делом под утицајем мојих предрасуда, али не мислим да то превише удаљава оно што сам изнео од саме истине.

[s.z.]

Извињавам се, преплавио сам тему политичким садржајем. Да се вратимо на садржај: да ли постоји још нека реч за 'верзал'?

[Ena]

Да се вратимо на садржај: да ли постоји још нека реч за 'верзал'?

http://sr.wikipedia .org/sr/%D0%92%D0%B5%D1%80%D0%B7%D0%B0%D0%BB

Мајускула.

код нас још увек има неке живахности. Има неког живота.

Oво је више него утешно; обећавајуће?

Истина, овде људи имају духа, нарочито млади људи, али као да нам мањка организације и активне солидарности.

[s.z.]

Управо то! Добро речено - људи имају духа. То је нешто што делимо са доста не-западних народа ('запад' у овом смислу се односи првенствено на англосаксонске и неке више германске народе, и то на колективном, а не индивидуалном нивоу), али и појединаца са запада, у шта сам се уверио док смо живели у Сиднеју. Вероватно чудно звучи, али наши људи имају више додирних тачака са Кинезима, Арапима и другим, наизглед мање сродним народима, него просечном особом англосаксонске крви. Коментар да локалне англосаксонце доживљавају као 'испране' се врло често чује међу мигрантима других народности. То донекле признају и многи англосаксонци, који су неретко опчињени тим духом који налазе у другим културама. Наравно, ово не значи да међу њима нема добрих људи, нити да духа - не мислим да је потребно то наводити -, али осете се разлике на колективном нивоу. У Аустралији су се радње до доласка Грка и Италијана затварале у пет поподне, а суботом и недељом ништа није радило. Изласци у ресторан, вечерње шетње - тога једноставно није било. Народ је радио од девет до пет, деца близу исто времена проводила у школама. Породице су делиле један оброк - вечеру. Викендом су обично имали један важан породични оброк, на коме се, седмицу за седмицом, јели пире кромпир, не зачињен обдарени грашак и печено месо. Укратко, владала је нека монотинија која је дошла до изражаја када су се у њиховој средини појавили вибрснтнији људи са више духа. Људи којима концепт породице није био ограничен на родитеље, браћу и сестре, и којима није било нормално да бабу и деду виђате једном месечно. Људи са једним потпуно другим погледом на свет.

Слажем се да нам мањка организације, а донекле и одговорности. То је нешто у чему се свакако требамо угледати на оне који су бољи од нас.

Обећавајуће је, али зависи и од других фактора. Тај дух је свакако разлог за наду, а уједно и извор наше снаге и наде, који нам отварају могућности ка напретку. Наш народ је свакако донекле исцрпљен, и то се стварно примети, посебно на периферијама већих урбаних срединама, где је завладало неко метвило, као и мањим местима где преовладава атмосфера бесперспективности. Морам рећи и да се више примети у западним деловима Србије, него БиХ (у којој се теже живи, али је дух јак), Новом Саду, Београду (у Београду је дух такође јак, посебно код младих, и оних који се сећају бољих времена, али и ту има доста сиветнила - Београд је један читав свет). Где је дух присутан, то се стварно примети. Али, битно је запамтити да ова дух није (само) генетски наслеђен, он није индивидуална карактеристика, нити може да опстане у изолацији. То је, у приличној мери, колективно добро. Делом се ради о карактеристикама народа, о културу, делом о животној средини и чисто начину живота. Све је то врло сложено, али и врло крхко. Ако поновимо грешке запада, и код нас ће бити исто као и тамо, што се већ примети у делу народа. Нека не мислимо да нам је тај дух богомдан на 'веких векова', нити да је то последоца неке инхерентне супериорности - далеко од тога. То је дар који можемо лако изгубити.

[MasaMalinovski]

agitprop se koristi (pezorativno) u znacenju necega sto protivno svojoj prirodi (npr. novinski tekst ili umetnicko delo) sadrzi propagandne poruke. uglavnom se ni ne misli na kakvu organizaciju, organ i sl.

[s.z.]

Реч 'агитпроп' потиче од назива стварног комитета СССР-а, званог 'Отдел агитации и пропаганды'. У комунистичким круговима је то постао синоним за агитацију и пропаганду, па је тако кориштен наизменично, како за својеврсне организације - на пример, партијске кадрове при штабовима НОЈ-а, који су били задужени за пропаганду и морал -, тако и производе њиховог рада, а касније и уопштено за било какав материјал са искључиво политичкопропагандним порукама. То се односи на уметничке радове, представе, филмове, књиге, постере итд.

[Ena]

Д
деманти — оповргавање, порицање, изјава којом се негира нека претходна вест; неправилно: демант

деск — 1. писаћи сто, већи; 2. врста организације редакције — главне информације стижу у деск где уредници одређују обим, редослед, и пласман текста

директан пренос — неправилан израз; истовремено емитовање је пренос, а одложено снимак

дрвени језик — назив за фразерску реторику, празнословље, осиромашени језик; слаба говорна култура

Е
ембарго — привремена или дужа забрана објављивања неке информације. Редакција добије текст, али га обајвљује тек кад извор скине забрану

естаблишмент — све важније институције друштва, најутицајнији људи са великим утицајем на медије

Ж
жанр — начин обликовања информативне грађе за медијско објављивање: вест, извештај, интервју, коментар, чланак, репортажа...

жута штампа — најгора врста сензационалистичких текстова крцатих гласинама, увредљивим вестима, неморалним завиривањем у приватни живот; назив по стрипу Жути деран с краја XIX века у САД

З
забрана — 1. штампања, у земљама са превентивном цензуром; 2. растурања, на основу судске одлуке а на предлог јавног тужиоца

заташкавање — више од аутоцензуре; свесно прикривање чињеница да би се јавности наметнуле полуистине и искривљене слике; нечасно ћутање којим се штите ужи интереси

И
идејност — „мисаоно гледање збиље и битности”, припадање неком погледу на свет; искључиво духовно-мисаоно значење

импресум — обавезни подаци о штампаној пубикацији — издавач , уредници, подаци о штампању, време и формат

индустрија свести — модеран назив за масовне комуникације, од новина до музике; „Господар је ко располаже свешћу других”

информација — протумачена чињеница уобличена за објављивање

информативна густина — вредност нових сазнања, количина и квалитет нових чињеница и тачних тумачења

инсерт — одломак, уметак филма којим се илуструје неки текст на телевизији (или филму)

интегритет — неповредивост, целовитост, честитост, достојанство; особина цењена у новинарству, а кодексом заштићена од неморалних поступака

„испирање мозга” — насиље над слободом савести и мишљења, над човековим уверењима; „испирачи” су мајстори да заведу неискусне, и новинаре и публику. Фаза у индустрији свести

исправка — право човека или институције да одговори и исправи податке објављене у неком тексту. Французи кажу да је лажна вест јастук пун перја распорен на ветру, а исправка да се то перје врати у јастучницу.

[Ena]

K
кич — невредности у свим врстама стварања

клише — отисак илустрације или факсимила за штампање; фигуративно: неинвентивно, стереотипно изражавање, по калупу

компилација — запостављен али врло користан жанр: текст као спој нових вести и старих података који, уз нове чињенице, бацају ново осватљење на старе догађаје и њихове корене

комуникациони јаз — неизмерна разлика у медијским могућностима између богатих и неразвијених земаља

контекст — мисаона целина једног догађаја или појаве; извлачење делова из контекста осиромашује слику тод дела, утире пут промени смисла, а тиме и манипулацији

Л
легенда — лат. оно што треба прочитати; текст који објашњава фотографију, цртеж, графикон, табелу.

лид — ударни део вести, извештаја, чак и других жанрова; у провом пасусу се дају одговори на најважнија питања: ко, шта, где, кад, како, зашто /5 W/; још из римског права је остлао правило: При набрајању и излагању треба почети од најважнијег.

М
манипулација — злоупотреба информација ради урицаја на свест маса којима се нуде невредности

медијски рат — нови назив за пропагандни и психолошки рат; стара појава обогаћена огромним технолошким могућностима, али не и одговарајућим порастом етике

мера — део критеријума, најтежи испит који се полаже у сваком поступку, нарочито у оцењивању догађаја

моћ — могућност да неко измени понашање других на начин који жели, против воље оних који мењају понашање

Н
новинарска патка — нетачна, обично измишљена вест

новинарски — придев који се односи на новинаре свих медија

новински — придев који се односи само на новине, листове

новост — најзначајнија карактеристика сваке информације као новог сазнања о чињеницама значајним за јавност

О
објективност — захтев да се сви догађаји и појаве тумаче уравнотежено, тачно, непристрасно

обојене речи — речи које и без изричитих тумачења јасно показују шта мисли онај који их изговара

одговорни уредник — уредник који одговара за конкретне грешке; у време цензура називан уредником за затвор

оквир — графички елемент на ступцима листова за посебан текст или нарочито наглашене делове главног текста (антрфиле)

омбудсман — шведска реч; новинар који у редакцији заступа читаоца и залаже се за њихове оправдане захтеве

П
папарацо — неморални фотографи који лове сензације, задирући у приватан живот познатих личности

пи ар — скраћеница P.R. (енгл. public relations); у великим фирмама одељење за односе са јавношћу — за пропаганду, чак и за наручене лажи које наручиоци плаћају

прелом — вишезначна реч: 1. претварање новинарских текстова и илустрација у новинарске стране; 2. изглед штампане новинарске стране; 3. одељење у класичним штампаријама где се формирају стране

притисци — услов новинарског рада; од притиска брзине до политичких притисака на уређивачку политику

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > О српском језику и култури > Значења речи (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Мали новинарски речник