Što se tiče zaštite, odgovaranje na tuđa pitanja je stvar dobre volje. Niko nije obavezan da odgovori na pitanje koje smatra debilnim, i na taj način će vrlo efikasno sebe zaštititi.
Sad da se vratimo na originalno pitanje.
Za početak, izraz nije pleonazam (u suprotnom bi ga neko već zabranjivao, a upravo je obrnuto — registrovan je i u Matičinom rečniku).
Ne vidim razlog da se ograničavamo smo na subjekatsku ili objekatsku upotrebu; jednostavno, zavisi šta želimo da naglasimo.
Ako nam je cilj da istaknemo važnost objekta, prirodno, biće objekatski dodatak. Primer: „Nadmašio je samog sebe.“ Kada ovako napišemo, ističemo njegovu dosadašnju neprikosnovenost u nekoj oblasti, koja je, eto, nadmašena. Slično, možemo reći i: „Nadmašio je samog Peru“, ukoliko je Pera simbol neprikosnovenosti.
Međutim, imamo i drugačiji primer: „Priča sam sa sobom“, neće se čuti „Priča sa samim sobom“ (uzgred, znate li kako glasi engleski prevod ove rečenice?; „He is talking alone with the room“
). Tu je, dakle, naglasak na subjektu, kako on nije sasvim „čist“ pa
sam priča sa sobom.
Evo i primera gde se razlikuje smisao. „Sam je sebe optužio“ spram „Samog je sebe optužio“ (naravno, red reči ne mora biti ovakav ni u jednom slučaju). U prvom primeru govorimo o čoveku koji je nešto počinio, a zatim nije čekao da ga drugi jure već se brže-bolje dobrovoljno predao policiji; u drugom primeru, reč je o čoveku od koga se očekivalo da (u toku nekog suđenja, recimo) kaže ime počinioca, i onda je, možemo čak reći na opšte iznenađenje prisutnih, izjavio da je on odgovoran.
Možda je razlika beznačajna, ali biće da ipak postoji.
