Нема на чему! Бројеви и конгруенција су и мени увек били занимљиви.
Ја о конструкцији типа
те/тих две хиљадe људи нигде нисам имао прилике да читам, па ћу рећи како ја то разумем на основу оне литературе у којој сам о томе читао. У
две хиљаде људи налазе се две синтагме:
хиљада људи (партитивна) и
две хиљаде (паукална). Пошто је партитивна уметнута у паукалну, главна реч у
две хиљаде људи јесте
хиљаде (јер је то уједно главна реч паукалне синтагме, која је надређенија), па се атрибути који долазе имају слагати с њом (главном речју). Зато онда и атрибут треба да буде у двојини:
те две хиљаде (људи) (мушки род би био:
та два века).
Четиристо не би мењало ствар као што ни, нпр., у
те двадесет четири жене реч
двадесет не мења ништа, већ остаје исто као
четири жене. Истина је да би логичније било да уз
2400 људи стоји
тих (дакле, генитив множине, који се користи уз бројеве што се не завршавају на 2, 3 и 4), али тај генитив плурала би се косио са оном двојином у
две хиљаде када стане поред ње. Пробајмо у мушком роду:
Добили су читавих два милиона и петсто евра. Не иде. Кад граматике заћуте, идемо или на аналогију или на слух.
Реченице које означавају психолошка и физиолошка стања и које имају логичке субјекте у дативу или акузативу — безличне су:
Било ме је страх, Биће га срамота (акузативи);
Било ми је мука, Било ми је фрка (’узнемирио сам се’). Безличне су и када немају логичког субјекта:
Било је врућина/зима. Пошто, дакле, безличне реченице немају свој граматички субјекат, њихов предикат нема са чиме да конгруира (тј. увек је у једнини средњег рода). Можда се
*Био ме је страх чује зато што у већини глаголских времена предикат нема ознаке рода (средњег), па се можда неком учинило да је субјекат
страх:
Страх га је, Срамота нас је. Да није исто
Било је зима (’било је хладно’) и
Била је зима (= годишње доба), не морам говорити.
За ове именице:
зима, страх, фрка, срамота, стид М. Стевановић каже да имају прилошку функцију. Ја бих рекао: можда је то некаква прилошка допуна јер без њих реченице немају смисла. Иако ово последње не делује толико очигледно, конверзија речи
жао може нас уверити. Наиме,
жао је некад било именица (уп. данашње
жал (за младост)), тј. реченица
Било нам је жао била је истог типа као
Било нам је мука, па је због те своје прилошке вредности реч
жао и сама постала прилог (јер се вероватно само у тој конструкцији користила).
Биле су их две другарице јесте перфекат према
Две су их другарице (субјекатско-предикатска конструкција), а
Било их је две другарице према
Има их две другарице (безлична). Већ сам рекао да не знам зашто би то било неправилно, осим што је мало рогобатно. На пример, реченица
У том тренутку било нас је петоро лингвиста звучи савршено нормално, а саграђена је исто као
Било нас је две другарице. Понављам, неко ко се бави синтаксом могао би то боље да објасни.
Мислим да реченица
Имам блузу као твоју није добра. Прегледао сам сва значења речи
као у Речнику САНУ и нигде не пише да оно повезује две именице. Може стајати уз придев:
бео као снег, црвен као ружа и ту је именица непроменљива:
Узео сам то жене беле као снег, Дао сам то човеку уморном као пас. Синтагма
блуза као твоја наиме је елипса од
блуза [што је] као твоја [блуза],
а коса као свила јесте од
коса [што је] као свила, те је стога опет именица непроменљива јер представља именски предикатив (увек у номинативу):
Има косу као свила и
Имам блузу као твоја. Ако ти баш смета тај номинатив, увек можеш да употребиш
попут + генитив.
Што се тиче оних силних двоумица око акузатива и локатива, ту су свуда могућа оба решења, само са различитим значењима. Акузатив у тим случајевима тешње је повезан с глаголом (и ја бих свуда пре користио тај падеж) јер врши службу допуне за место (акценат је на глаголском процесу), док би и локатив могао да стоји у свим тим случајевима као одредба за место (акценат је на месту вршења радње). Да је њихово значење различито, види се по томе што могу оба да буду у истој реченици:
У Француској [L] авиони слећу у Париз [A] или
У Паризу авион слетео на писту. Мени се чини да локатив није довољно прецизан. Израз
слетети у Паризу шири је по значењу од
слетети у Париз.
Записати на папир(у) може и с једним и с другим, иако је акузатив природнији. Сећам се да сам о томе читао негде у
Језику данас, поводом тога што у тестовима за пријемни за средњу школу час пише задатак
Напиши на линију час
Напиши на линији, а то ипак саставља проф. М. Дешић, па је скоро сасвим сигурно да обоје има логике.
Свакако је само
обучен у бело, распоређен на место возача (не занима нас где је распоређен, него на шта; то су рекције глагола, значење није прилошко), а
затворен у кућу, посађен у саксију, упакован у целофан, спакован у кутију неупоредиво је јасније од локатива на тим местима. Локатив би ту означио стање, а не радњу:
Децу су затворили у кући (= у кући су били када су их затворили),
Садили су цвеће у саксији значи ’садили су оно цвеће што је већ у саксији’,
скупљати кликере у једној кеси — ’скупљати кликере који су у једној кеси’, а та значења сигурно ти не требају.
Литар воде и
килограм брашна јесу акузативи количине, понашају се као прилози, па се тако слажу с предикатом (
Просуто је много воде : Просуто је литар воде, Потребно је килограм брашна).
У примерима са Чолићем и Бекамом треба обратити пажњу на то шта је субјекат, а шта апозиција. Предикат мора да конгруира са субјектом. Дакле, ако је субјекат
Здравко Чолић (а јесте), онда реченица гласи
Наша велика звезда Здравко Чолић одржао је концерт (без зарезâ по Правопису) или
Здравко Чолић, наша велика звезда, одржао је концерт (са зарезима). Тако исто:
Познати пар Викторија и Дејвид Бекам дошли су… или
Викторија и Дејвид Бекам, познати пар, дошли су… Нема разлога да овде
звезда и
пар буду субјекти. Ако баш морају да буду, слагање је по облику:
Наша велика звезда је одржала концерт (али само ако нема апозиције).
О конгруенцији у реченици
Хајде питај оно тамо друштво шта ће да попију не вреди расправљати јер уместо
да попију мора доћи инфинитив
попити (пошто је то футур), а он не конгруира ни са чим. Једино бисмо се онда питали је ли оно
ће једнина или множина (
друштво или
они). Разлика између прве и друге реченице јесте што у првој друштво није граматички повезано са глаголом друге реченице „попити” (
друштво је објекат и нема конгруенцију) и зато ту може, и природно је, да се стави множина (јер
друштво означава множину), док је у другој
музика субјекат: први глагол (
иде) слаже се с њим, па тако и други (
забављала) јер обе реченице имају исти субјекат. У првом примеру субјекти су различити.
Знам да ове кучине нисам сасвим размрсио, али мислим да објашњења пију воду.