Ово је иста зачкољица као са вокативима страних имена попут „Џек“ и сл. Зашто да не и „Џече“, и „шеиче“, и „шејше“ — палатализација је сасвим по правилима и логична; али ствар је у томе што би се ова имена можда исувише изобличила кад бисмо спровели палатализацију, чак до непрепознавања, а то је незгодно са страним именима. Стога прибегавамо кривинама, па или додамо наставак -у, који не узрокује палатализацију, или вокатив изједначимо с номинативом („шеику“, „шејху“, „Џек“).
Међутим, реч „шеик“ јесте толико одомаћена да палатализација вероватно не би довела до опасности од непрепознавања, па сигурно чијем уху природно звучи и вокатив „шеиче“, стога зашто да не и тако.
Ma videla sam tu temu i ranije. Zato i kažem da mi je taj šejh poznat...
У османлијском Ужицу се, на Росуљама, налазила чувена
Шејхова џамија, коју је и хришћанска раја звала „црквом Ружицом“, све до 1863. године, када је Илија Јокановић, тадашњи успешни трговац а касније неомиљени градоначелник Ужица познат са своје суровости и хладнокрвности, испословао да се она сруши, откупио камен од џамије за мале паре и од њега саградио себи раскошну кућу на Слануши у оријенталном стилу, и кафану. Од ружичасте сиге којом је био озидан олтар џамије направио је — писоар; толико је био безобзиран. Та Јокановића кућа до данас стоји у Ужицу као најстарија сачувана грађевина, а кафана је срушена 1950. године — испод рушевина пронађен је узидани костур једног трговца који је био тајанствено нестао у та смутна времена, када је несрећом свратио у кафану Илије Јокановића, ужичког грофа Дракуле.
