Naravno, ono što sam ja prevideo, a i pomalo smutio u tom objašnjenju jeste to da ne smemo mešati te povesnojezičke sa tvorbenim morfemama.
U tvorbi reči, afiksi se dodaju na OSNOVE da tvore novu reč — radnik je od glagola raditi (jer znači „onaj koji radi“; ali bi se moglo izvesti i iz imenice rad). Radnik je, dakle, motivisana, a raditi njojzi motivna reč. Na osnovu glagola raditi, rad-, dodat je sufiks -nik da bi se tvorila reč radnik. Ali i radnik i raditi (i imenica rad) u savremenom su jeziku; u tvorbi nema toliko dijahronije da bismo tražili korene i povesni razvoj.
KORENIMA pak baratamo u etimologiji i istoriji jezika. Sličnim principima kao u tvorbi, ali svakako ne istima, prepoznajemo korene koji su iz prajezika, to je bitno — dijahronija, povest jezika. Tako ovde prepoznajemo rad- kao koren, ali on nam još ništa ne znači dok ne rekonstruišemo koren iz prajezika od koga je ovaj nastao, i svi njemu srodni iz srodnih jezika.
Kada tražimo koren, reč delimo na značenjske čestice kojima utvrđujemo poreklo sve dok je više ne možemo deliti, i to tako što idemo sve dalje i dalje u prošlost. (Neradnik je, recimo, od korena rad- sa prefiksom ne- i sufiksom -nik.) Ali kada tražimo osnovu i opisujemo procese tvorbe reči, polazimo od suvremenog jezičkog osećaja, zanima nas samo poslednji u nizu tvorbenih procesa, pristupamo sinhronijski, i dijahronijski samo koliko je u okviru suvremenog jezičkog osećanja. (Neradnik je od prefiksa ne- na osnovu radnik.)
U prošlosti nauke o jeziku, tvorba reči bila je i odviše pomešana sa istorijom jezika i etimologijom. Lingvisti su u potpunosti primenjivali dijahronijski pristup (zato nam je čak i deo o tvorbi reči u prvom tomu Stevanovićeva Savremenog srpskohrvatskog jezika danas pomalo neupotrebljiv), ali danas naravno preovladava sinhronijski, što se ponajviše očituje u Babićevoj Tvorbi riječi, koja je katkad i suviše sinhronijska. (Recimo, kada opijum izvodi od glagola opiti.) Klajnova Tvorba reči je ovoj nauci konačno kod nas dala njezin pravi pristup, sinhronijski sa onoliko malčice dijahronoga tek koliko je potrebno. (Toliko da, primerice, opijum raspoznamo kao reč stranog porekla, za razliku od glagola opiti, pa da ih ne svrstavamo u istu porodicu — što ne znači da Babić greši, on samo ima drugojačiji pristup! I zato je i lingvistika podjednako suptilna nauka koliko i filozofija ili nauka o književnosti ili katkad i psihologija, ili zašto da ne, i kulinarstvo.
)
