Na neki čudan način ušla sam u tu knjigu i kuću i odatle ne mogu da izađem. Lutam tim vrtom, kućom, ulicama Beograda. Zagledam detaljno svaki predmet po kući. Preselila sam se u knjigu o ljudima koji se sreću, vole i žive u književnim delima. Knjiga o knjizi bez radnje i likova, iz koje njeni čitaoci ne mogu, a ni ne žele da se izbave, baš kao ni neki čitaoci iz
Sitničarnice.
Počela sam slučajno da je čitam, na preporuku drugarice, srodne duše.
Kao nijedna knjiga dosad, prenese me i fizički u prostor i vreme romana. Mnogi romani su me poneli psihički, ali fizički – mislila sam da je nemoguće. Osetiti miris Zlatanine kuhinje, miris trave iz vrta... Tako sam bila u zagasitožutoj kući okružena mirisom i ukusom Zlataninih krofni, da sam, kad mi se neko obratio dok sam čitala, rekla: "Pusti me, jedem!"
I što je interesantno, nije mi žao kad spustim knjigu zbog života koji čeka kuvanje i svakodnevne tričarije. Osećaj dugo, stvarno dugo ostaje u glavi i venama. Neka blaga vrtoglavica koja mami osmeh na lice.
Što bi rekao jedan od žitelja, "Sve u svemu - uključujući domaćicu Zlatanu i mene, (bio je to) još jedan zaluđenik - biće da književnost samo takve okuplja".
I dok sam tako živela pored tih junaka, čovek mi kaže da dođem na kurs ubrzanog čitanja, gde bih mogla da naučim kako da pročitam sve knjige iz biblioteke za par sati, valjda. Shvatite me, gospodine, ja to ne želim. Menjam sve knjige na svetu za ovu jednu u kojoj sam se srela sa sobom i sebi sličnima.
Ipak, ne preporučujem je nikome. Već dugo ne preporučujem nikom ništa. Kako meni ne odgovaraju tuđe preporuke, pa ih više ni ne tražim, tako moje preporuke, sigurno, nikom neće dobra doneti.
