Данијела
сарадник
члан
 Ван мреже
Пол: 
Организација:
Име и презиме:
Поруке: 51
|
 |
« Одговор #1 у: 12.04 ч. 10.11.2006. » |
|
ВАСКО ПОПА
Очију твојих да није
Не би било неба
У слепом нашем стану
Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежно преко прага прешле
Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило
ИСКРЕНА ПЕСМА
Милан Ракић
О склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величином природе; а потом,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,
Ја ћу ти драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.
И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива-
Да ја у теби волим себе сама,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.
|
