Алекса Шантић

[Дарко Новаковић]

Алекса Шантић
Емина

Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покраj баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу jасмина,
С' ибриком у руци стаjаше Емина.

Jа каква jе, пуста! Тако ми имана,
Стид jе не би било да jе код султана!
Па jош када шеће и плећима креће... —
Ни хоџин ми запис више помоћ неће!

Jа jоj назвах селам ал' мога ми дина
Не шће ни да чуjе лиjепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти џуле заливати оде;

С грана вjетар духну па низ плећи пусте
Расплете jоj оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, моjега ми дина,
Но мени не дође лиjепа Емина.
Само ме jе jедном погледала мрко,
Нити хаjе, алчак, што за њом црко'!..

[Дарко Новаковић]

Алекса Шантић

Остајте овдје

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...

[Дарко Новаковић]

Proljeće

Nemoj, draga, noćas da te san obrva
I da sklopiš oči na dušeku mekom!
Kada mjesec sine nad našom rijekom
I na zemlju pane tiha rosa prva,

Rodiće se mlado proljeće! I svuda
Prosuće se miris plavih jorgovana;
I pahulje snježne padaće sa grana
U naš bistri potok što baštom krivuda.

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,
I svaki će prozor zasuti beharom,
Da probudi srca što ljube i gore...

Zato nemoj, draga, da te san obrva!
Dođi, i u bašti budi ruža prva,
I na mome srcu miriši do zore!

[Дарко Новаковић]

Sto te nema?...

Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'ječe:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

[Дарко Новаковић]

Mojoj seji...
(Persi)


Mila moja sejo draga,
Zrače što istinom blista,
O, kako će da ti bratac
Kaže ljubav srca čista?

Ljubav bratsku, ljubav čednu,
Koja samim nebom diše,
Ljubav koju niti dani
Niti samrt krilom briše.

Ti si tako dobra, blaga,
Kao rosa nježnom cvijetu,
Kô molitva što je andô
Zbori u svom raju svetu.

Sve dobrote, sve čistote
Koje daljno nebo krune
Tvoju milu čednu dušu,
Tvoje blago srce pune.

Ti si kao sunce sjajno,
Koje uvijek sreću dijeli,
Ti si tvome dobrom braci
Uzor-seja, ponos cijeli!

Blago rodu, blago majci
Koja take šćeri ima,
Što su slične srcem, dušom
Nebu, raju, anđelima.

Pa čuj, sejo, - primi ovu
Pjesmu što ti bratac piše,
Primi kao ljubav bratsku,
Ljubav koja nebom diše.

[Дарко Новаковић]

NE VJERUJ...
Aleksa Šantić

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime;-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo, gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te!- U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna,
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše.
Nazad

[Дарко Новаковић]

VODENICA
Aleksa Šantić

Staro mjesto moje! Pod sjenkama grana
Radobolja mrmlja, vere se i prska;
Mrke hridi streme visoko sa strana
Pune gustih zova, smokava i trska.

Sve je isto, staro...Samo, kao prije,
Ne čuje se hitri točak da udara;
K'o bol jedan što se u dnu duše krije,
Ostavljena ćuti vodenica stara...

Kroz vidnjaču malu, gdje u suhoj travi
Samo studen gušter polagano šušne,
Ne javlja se mlinar sa šalom na glavi
Niti vidim one oči prostodušne.

Mnogo li sam puta ja ovdje, u hladu,
U večeri ljetne na odmoru bio!
I, dižući oči na mlinarku mladu,
Iz vedrice, žedan, hladne vode pio!

Bog zna gdje je sada?!.. Radobolja mrmlja
Puna grmjelica, srebra, adiđara...
I dok zlatno veče pada povrh grmlja
Nakrivljena ćuti vodenica stara...

[Дарко Новаковић]

DUŠA
Aleksa Šantić

Ja vidim kad na te, topla i bijela,
Kroz tvoj pendžer mala mjesečina pada...
I šum svaki čujem tvoga odijela,
Na dušeke meke kada kloneš mlada...

Kao sjenka tvoja svake te minute
Moja duša prati i uza te dršće...
I ljubice svoje, čežnjama osute,
Prosipa na tvoju stazu i raskršće...

U baštama tvojim ono rosa nije-
To su suze sreće što ih ona lije,
Pri sjaju zvijezda u tihu pokoju...

U kandilu tvome kada žižak cepti,
Znaj, to duša moja prislužena trepti,
I prosipa na te zlatnu svjetlost svoju...

[Дарко Новаковић]

 VEČE NA ŠKOLJU
Aleksa Šantić


Pučina plava
Spava,
          Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
          Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
          Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
          Ubogi moli puk.

Kleče kosturi
suri
          Pred likom boga svog -
Ištu. Al' tamo,
Samo
          Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže
Stiže,
          Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
          Zadnji rumeni zrak.

[Дарко Новаковић]

 MI ZNAMO SUDBU
Aleksa Šantić

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi.
Volovi jaram trpe, a ne ljudi. -
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svik'o -
U svojoj smrti da nađe lijeka

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje tamo, do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

[Pedja]

http://www.aleksasantic.com/

[Дарко Новаковић]

Сјајно!
Како ли ми је ово промакло?
Постоји чак и речник... и још много тога...

[Pedja]

http://www.santic.org.yu/

[Дарко Новаковић]

Са овог последњег сајта сам скинуо неке од песама и окачио у овој теми. Али онај претходни линк је заиста изузетан!

[kojicpo]

Ovo je zaista sjajno!

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Најлепши стихови (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Алекса Шантић