Univerzalan užički odgovor na sva ta pitanja jeste —
nàkō.
Ali božanstvena je i inovativnost u pravljenju valjda onomatopejskih, ili ko zna već kakvih, glagola i prideva koji treba da označe tegobu i teskobu njihova življenja, poput „garinjam“, „rgeljam“, „tavim“, i milion drugih, koje sve čuješ samo jednom, kao da su ih eto tada smislili i izrekli, kao nekakvo verbalno ovaploćenje baš toga trenutka i njihovih emocija koje baš tada osećaju, a kako se sledeći put osećaju drugačije, i nikada isto, svaki sledeći put čuješ neke druge glagole i prideve kojim se opisuju. Neverovatan su narod, zaista jedinstven.
