Колико могу видети, Шобић је зрео за читанке.
Moguće je i to. Ako ja budem pisao čitanku, sigurno ću u nju uvrstiti i Dugme, i Azru, i
Smells Like Teen Spirit, itd., i filmove,
Ko to tamo peva, i seriju
Otvorena vrata, pa možda i Šobića, kao primer te „sladunjave“ rokenrol ili bluz poezije. Jer, u svemu tome i te kako se nalazi nit književnoga talenta, i sve je to deci zanimljivo i deo je opšte kulture, jer je sve to lepo i bitno za svoj žanr i svoje vreme.
Svakako je i lepše i bitnije od „I ovaj kamen zemlje Srbije“, gde pesnik lupeta kroz čitavu pesmu nižući pleonazme i besmislice, jer se zapravo i ne trudi ništa da kaže, nego samo da napiše štogod rodoljubivo, ili „Ne, nemoj mi prići (gađaću te pikslom
)“, gde pesnikinja samo niže lepuškaste stihiće „kô pletilja ona stara“ kada hekla, ili Popa što se obraća fresci: „Anđele, brate“, kroz jednu odvratno šovinističku pesmu, i slično, i sve to neko stavlja u čitanke i servira deci umesto realnih životnih vrednosti, bez ikakvog kriterija i ukusa, osim političke podobnosti.
