Управо је нормално што смо према свакој врсти промене, а ова није мала, резервисани. Верујем да говорим у име већине кад кажем да овде нико не устаје против постојања женских облика као таквих (феминизације), него против наметања тих облика с предумишљајем (што Свенкина књига сигурно јесте).
Tako je, oko toga smo se složili. Ženski oblici kao takvi, sami po sebi dakle, sastavni su deo našeg jezika. Smišljeno nametanje pak svih mogućih ženskih oblika nije jezički, već jedan društveni angažman, i prirodno je što se oko njega svi ne slažu, jer ljudi su oko idejnih angažmana u društvu svakako podeljeni među sobom. Nekoj više "građanskoj" opciji odgovara ta ideja, nekoj više konzervativnoj ne, jer ona ima druge ideje i svoj drukčiji idejni sistem, i to je normalno, i to nije pitanje samog jezika, mada je svakako s njime povezano.
Međutim, jednako kao nametanje s predumišljajem i otklon s predumišljajem od ženskih oblika je takođe jedan društveni angažman, one druge, oprečne političke opcije. Dakle, sami ženski likovi u jeziku njegov su sastavni deo, i prirodan proces jezičke tvorbe, a pak načini i čestota njihove upotrebe, i granice iskorišćavanja te tvorbe, pitanje su društvene opcije, ideologije (idejnog sistema) društva itd. Ovde govorimo o jeziku, i ne bavimo se političkim opcijama, pa smo ovde i zaključili da ženski oblici nisu neprirodni i rogobatni u srpskom jeziku, već naprotiv, u samoj su osnovi srpskog jezika, u osnovi na koju se oslanjaju i ovi današnji ženski neologizmi, a norma se oglašava o svakom od ovih neologizama konkretno. Jedna i druga "politička" krajnost, insistiranje na njihovoj isključivoj upotrebi, tih neologizama, i insistiranje na njihovoj isključivoj neupotrebi, nisu pitanja samog jezika, i njima se nećemo baviti. Jezička norma ih ocenjuje prema jezičkim kriterijima (premda oni jesu zapravo slika društva i kulture, naravno, ali drugojačije i ne može, zato i postoje
), prema odomaćenosti. Što, opet, ne isključuje ni spontane okazionalizme. A razne društvene opcije, svakako, imaju i svoju poetiku upotrebe jezika, to nije ništa nepoznato. Ovo je, sve u svemu, samo jedan jezički mehanizam, ali koji jeste lako podložan politizaciji, pa se u različitoj meri iskorišćava u raznim "političkim" lektima, ali meni je bitno da se istakne to da on nije stran i neprirodan u našem jeziku, sâm taj tvorbeni mehanizam kao takav, jer ona druga, takođe politizovana opcija, taj stav često pogrešno zagovara i raja to neretko kao papige ponavljaju.
Ипак мислим да се погодном конструкцијом реченице може избећи "хирург је оперисала" и сл. Ти то посматраш строго математички. Уосталом, зар је проблем ако кажемо да је Брунхилда "добар преводилац"? Конструкцију (блесаву, слажем се) "преводилац је дошла по свој хонорар", не морамо правити, а ти своју аргументацију засниваш на томе као да морамо.
Naravno da se može preformulisati rečenica i izbeći ta neprirodnost! Ali, ja sam objašnjavao šta je u samoj "podsvesnoj" recepciji jezika kod govornika, i što je razlog i postojanja ovoga jezičkog mehanizma. Prosto, jezik teži sistematičnosti, i kada može prirodno da kaže "naša učitejica je došla u školu", onda mu prosto škripi to što za "naš prevodilac je došao na posao", kada se odnosi na ženu, mora da pribegava krivinama, jer je takva rečenica kada se odnosi na ženu sasvim neprirodna. Ne moramo tako da kažemo, ali jezik "podsvesno" teži pravilnosti i sistematičnosti, i hoće da iznađe način da se može što prirodnije i sistematičnije izražavati. Jezik, u toj svojoj gramatičkoj osnovi i po tim nekim "podsvesnim" gramatičkim mehanizmima prema kojima funkcioniše, jeste upravo matematika. Te neke "unutrašnje" jezičke strukture i mehanizmi su vrlo pravilni i matematički uređeni, pa zato i isplivavaju na površinu kada se "učiteljica" i "prevodilac" u njih tako "matematički" ne uklapaju, a gramatičke razlike nema. To se u opštoj lingvistici zove generativna gramatika, i to je prosto kao nekakva "jezička aksioma" ili "formula", dok su recimo same konkretne reči, "učiteljica" i "prevodilac" kao nekakve "promenljive" koje se u taj rečenični kalup, u tu formulu, zatim uklapaju, i prirodno se teži nekoj sistematičnosti — ako postoji "učitelj" i "učiteljica", da postoji i "prevodilac" i "
prevodilac-fem.", i da izraz bude prirodan: "naša
prevodilac-fem. je došla na posao", a to se konkretno realizuje nekim novim tvorbenim ili sinonimnim leksičkim oblikom, "prevoditeljka".
Веровала или не, Речник САНУ бележи све три речи у овом значењу. Овде нема дилеме.
Naravno, jer je to prirodan proces i mehanizam koji sâm jezik pokreće, ona "formula" koja prosto traži konkretne "promenljive" da se u nju uklope.
Ženski oblici su prirodan deo jezika, i spontano nastaju — ako postoje u društvu i u kulturi žene koje vrše te poslove, pa se katkad prosto same od sebe traže nekako imenovati, i uklopiti u rečeničnu strukturu.
A pak čestoća, sama smišljena količina njihove upotrebe, i granice do kojih se namenski ide u iskorišćavanju njihove tvorbe, ili se namenski ne ide, "političko" su pitanje, i ako se njime i bavi Svenka Savić, ne bavimo se ovde mi, niti na to nagovaram ja. Samo želim da osporim pogrešan stav da su ženski likovi uvek neprirodni, veštački i politizovani — nisu, oni sami po sebi, sasvim su prirodni i normalni u srpskom jeziku, i okazionalno ih svakako možemo upotrebiti ako osetimo potrebu za time. Smeta mi, jednostavno, ta apriori usađena ograničenost da se, čim se pojavi ili upotrebi ženski oblik, odmah poviče: "A, ne, to nije prirodno, to nije u redu!" I taj apriori otklon od ženskih oblika je jednako politizovan i vanjezički koliko i njihovo namensko promicanje.