Зар „филозофија“ није са З због транскрипције са немачког, а не због
„сопствених правила транскрипције са старогрчког“?
Бар нам је тако објашњавала професорка филозофије, да је то према модерном немачком изговору старогрчке речи и због тога што је „филозофија“ као реч у целини у српски дошла из немачког језика, а не из грчког.
Не.
Овде Бојан каже следеће:
Prema Pravopisu, grčko međusamoglasničko Σ prenosi se kao Z.
Иако је цела тема врло интересантна, такође препоручујем и
овај Пеђин пост, из ког се види зашто је одлучено да правило буде баш тако како је.
У хришћанској терминологији се грчко с транскрибује увек као с. Наравно, код речи које се транскрибују директно са грчког.
Где то пише? Имаш ли референцу за ову тврдњу?
А поред Персије ми пада на памет и Персеј, који је код нас Персеј, а код Хрвата (и Немаца) Перзеј, затим Хесиод (код Х. Хезиод), али и Тезеј који би према старогрчком требало да се зове Тесеј, Пегаз (изворно Пегас), Медуза (изворно Медуса). О чему се овде ради? Транскрипција са немачког, мало са освртом на оригинал, а мало без?
Обрати пажњу, у речи Персеј с није међусамогласничко, јер му претходи Р. Хесиод можда може бити изузетак, јер се правила транскрипције са старогрчког пре свега воде уобичајеним облицима који су се већ усталили. Правопис, на пример, као изузетак наводи име Посејдон. С друге стране, Правопис такође наводи да се то С на почетку речи или испред безвучног сугласника не претвара у З. У осталим положајима јавља се и као С и као З. Све зависи како је уобичајено. Такође је занимљива и тачка 98а Правописа из 2002. године, где се говори о том јаловом покушају класичара да измене већ дубоко укорењене облике, па се наводе нпр. Ајгипт уместо Египат, Ајнеја уместо Енеја, Дајдал уместо Дедал, мусе уместо музе, Ојдип уместо Едип, као латинска имена типа Кикерон уместо Цицерон, Хоратије уместо Хорације... Даље, помињу баш Париса и сличне речи — према класичарима, требало би Ерот, Парид, Март, Меркурије уместо Ерос, Парис, Марс, Меркур. Ево шта даље каже:
"Иако се већ дуго и упорно заступају ови облици и штампају у многим издањима, они не постају нимало обичнији и прихватљивији: не може се један важан и усвојен лексички фонд просто избрисати из језика и наново правити.Облици типа Ојдип, Ајгеј, Ајсон, Сисиф, амбросија, философија, мусе, могу представљати само издвојени манир ужих кругова, али не образац за углед, а Кикерон и Хоратије једнако је непотребно као кад бисмо нпр. реконструисали кнез Монтимир (Мутимир), Влкан Немањић, Влк Бранковић, опонашајући изговор из тог доба кад су ти људи живели."Ал' шта да се ради, так'а су правила, па их морамо поштовати...
Или мењати.
То свакако није наш задатак, а богами ни право. Има људи много паметнијих и ученијих од нас овде који су задужени да о томе одлучују. А они одлучују не на основу свог ћефа, него на основу знања које поседују и истраживања које изводе.
