Meni to i dalje nije jasno. Otkuda ideja nekom činovniku da sme pogrešno da zapiše ime?
Хоћеш рећи, откуд му идеја да сме да спроведе фризерску транскрипцију? (Извини што опет инсистирам на мање далекосежном, прецизнијем изразу :) Очигледно је да сме, јер се тако редовно чини. Зато два друга питања: 1) зашто чиновник фризира, кад је наизглед логичније да то не чини (шта ће му главобоља ако се неко побуни) и 2) зашто нико не забрањује фризирање (закон државе, пропис службе). Не знам, али могу да нагађам.
Колико слова латинице има, у техничком смислу, дискретних знакова који се могу унети у рачунар? Избројао сам их на брзину око 300 (само комплетни глифови, не слова која се морају комбиновати са дијакритиком). То значи да би чиновник свако специјално слово имена (изван 26 основних) морао да нађе у овом прегледу слова где сам и ја сад бројао, и кликне да се унесе у рачунар. Ово би
одузимало много времена и
остављало простора за грешке — много је брже и робусније свести и ş и ș на s, него добро пазити на такве разлике. Дакле, „лењост“.
Зашто у службама није забрањено фризирање латиничких слова? Зашто се не инсистира да чиновници унесу тачно она слова којим је име записано? То би било врло просто изгурати — по џепу за сваку притужбу о испуштеном дијакритику. Ево зашто се то не прописује: зато што је практично готово беспотребно, када се упореди са успорењем у баратању са именима до којег би довело. Име је службама потребно само колико да, уз
друге основне податке, написмено заведу особу
довољно једнозначно. Све преко тога је сувишност. Дакле, „лењост“.
Само, „лењост“ има и друго име — практичност.
Није практично записивати имена пуном изворном латиницом у држави чија је изворна латиница друкчија. Фризерска транскрипција је притом изванредно робусна, врло су мали изгледи да два различита чиновника различито ошишају посебно до основног латиничног слова. Зато, у недостатку техничког решења какво сам описао (ограничена ВИ, ментално сучеље), нема изгледа да се на овом фронту ишта промени.
Sa ustanovljenom transliteracijom, ti dobijaš autentičan izgovor, ne približan. To je i njen smisao, čuvanje izvorne grafije, kako je i običaj u latiničkim jezicima, i čuvanje izvornog izgovora. [...] Ali šta ćemo sa "Srđanom" — kako Englez da pročita "srđ"? [...]
Ко добија аутентичан изговор? По овоме, ти изгледа мислиш на онога који зна дати језик, као матерњи или научени, и идеш линијом „или аутентично или свеједно“.
Немам ништа против става „или аутентично или свеједно“, као твог личног укуса. Међутим, Енглез ће свако име прочитати
некако, и да сам ја Срђан, радије бих оно што ће да испадне од
Srdyan (претпоставка: /sɜrdyɑn/) него
Srđan (претпоставка: /sɜrdɑn/). Из оваквог мог укуса произлази значајна практична разлика: за оно што би испадало од
Srdyan не бих исправљао саговорнике, док за оно од
Srđan већ не бих истрпео.
Даље, у светлу анализе „лењости“ односно практичности одозго, аутентичност се губи чак и за познаваоце језика. Дошао сам у ситуацију да одмах знам изворно име колеге из Бугарске
Zhelev-а, али да је за колегиницу из Србије
Zbogar-ову неко морао да ме исправи да није Збогар него Жбогар (нисам чуо то презиме раније, ето, крив сам). Конвенција која доводи до овако парадоксалних резултата у пракси, изнад је мог прага толеранције.
Zato Englez pita: "Izvinite, kako se čita vaše ime?" I ti mu kažeš /srđan/ ili mu kažeš /ećrem/, i on onda klimne glavom i onda ume da pročita.
Још једна идеализација која се практично не остварује, чим се измакне из круга најближих пријатеља и колега. За многе на послу сам и даље ~Казлаф, после скоро три године. Колико у четвртак, један колега Немац, с дужим од просечног стажа на институту, рече ~Бозик за колегу Божића, са још дужим стажом — само у другом одељењу (макар не рече ~Боцик :)
Да закључим:
Dejan ne gubi ništa time što će biti "Deyan", ali nema razloga da on to radi i da smišlja neku novu transliteraciju. [...] i da izmišljamo nove neke komplikovanije načine da zapisujemo naša imena. Nemamo razloga, kada već imamo jednostavnije rešenje, jelda? ;)
Одлично што Дејан ништа не губи тиме што ће бити Deyan, добро је да је тако. Да, решење треба да је једноставно, али не једноставније — треба да оствари жељени циљ. Синадиновић је желео да не буде ~Дежан/~Деџан и -ик (или је можда и он прерушени латиницомрзац?) и зато је прескочио ту пречку „нове и компликоване“ транскрипције (= погледао су му радили преци, или колеге Петровграђани), и пресекао.
Зато, за нас који тако поступимо, од своје воље, ја бих волео просто да се омогући формализација тога у оним документима из којих се наша имена шире у иностранству. Немам никаквих претензија на општост и наметање, па чак ни популарисање, „нових и компликованих“ начина транскрипције свим суграђанима.
[...] već vekovima u Evropi važi praksa da imena iz jezika koji imaju latinicu, ne menjaju ništa kada prelaze na drugo latiničko jezičko područje, pošto je latinica svima zajedničko pismo. [...]
Надам се да си приметио да ја нигде и никад нисам порицао нашу латиничку традицију, али зато очекујем да ни ти не поричеш нашу ћириличку. Да нам је већ вековима језик чисто латинички, цела ова тема не би ни постојала, и нико се не би узбуђивао на писмени фризерај и говорна одступања. То би била наша
једина традиција. Али није, и зато постоји ова тема, и зато постоје људи као Грујић и Синадиновић (осећам да би ме и један и други вербално упуцали што их повезујем везником ‘и’).
Гласање
