Zašto II palatalizacija?

I, II и III палатализација су историјске гласовне промене. У одређено време, под одређеним условима гласови (велари) к, г, х палатализовали су се (померали артикулацију од задњонепчане ка предњонепчаној), те је тако добила име и гласовна промена — палатализација. Даље, најпре су продукти ове промене били крајње меки предњонепчани гласови (ч, ж (< џ), ш више налик, нпр., енглеским гласовима овог типа; или ц, з (< ѕ = дз), с налик данашњим ћ, з’/ђ, с’), нарочито у трећој палатализацији, али су они у српском језику с временом очврсли, па смо добили тврде предњонепчане (ч, ж, ш, који у међународним класификацијама и не спадају у предњонепчане, него у посталвеоларне) и зубне (ц, з, с) гласове.
Данашњи синхронијски (савремени) термин сибиларизација односи се, дакле, не само на историјску другу палатализацију (знаци, знацима : знак) него и на трећу (стрица, стрицу : стрико), а под данашњом палатализацијом подразумевамо дијахронијску прву палатализацију. (Неки наши лингвисти сматрају да уопште не би требало користити термин палатализација када говоримо о савременом језику, пошто је то, веле, историјска промена, него треба рећи алтернација к, г, х : ч, ж, ш, али то онда замагљује ствари између јотовања и палатализације. Ако би било по њиховом, онда би се могло рећи и да је ч у плачем пример за ту гласовну промену.)
И још ово: под непчаним гласовима обично се подразумевају предњонепчани. Сети се да се код јотовања ненепчани гласови смењују непчаним, где имаш и к, г, х : ч, ж, ш.

	Аутор	Тема: Zašto II palatalizacija? (Прочитано 8432 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.