"Ту", "тај", "то" могу се односити и на место и предмет који је близу нас, а и на место и предмет који су далеко од нас. Они служе само за показивање, за упирање на нешто, али не одређују тачан положај тога нечег као што то раде "овде/онде" и "овај/онај". Из контекста треба схватити на шта се упире: да ли на нешто близу или на нешто мало даље, јер рецимо "тај" може се употребити и уместо "овај", што је близу, а и уместо "онај", што је далеко. Код нас у Србији чешће је да се "ту" и "тај" односе на нешто мало даље, док је на пример код Хрвата сасвим обрнуто - они ће радије рећи "то" уместо "ово", него уместо "оно" као што бисмо ми то урадили. Зато "ту сам" може значити и "овде сам (код мене)" исто као и "код тебе сам", али у овом случају из контекста треба схватити да је реч о првом случају. Погледајте и ове реченице:
"То је мој син" - ово је могао рећи и човек (или жена) који стоји на једној страни улице, док његов син пролази другом (= "оно је мој син"), али могао је рећи и човек чији син иде уз њега, па га он представља својим познаницима (= "ово је мој син"). Погађате да бисмо ми у оваквој прилици пре рекли "то" у смислу "оно тамо", али Хрвати би пре употребили "то" уместо "ово овде". Али немојте мислити да је то само у хрватском и да тога нема и код нас.

"Та књига припадала је мојем оцу" - то је могао рећи и човек који показује на књигу која стоји на полици (= "она књига"), али и човек који ту књигу држи у својој руци (= "ова књига"). Опет важи исто као и за претходни случај.
И тако даље...