Сад, нисам сигурна да ли је штампарска грешка, али овако пише:
"У најраније време веровали су Грци, да се душа и по смрти не удаљава од тела, но остаје у гробу или око гроба покојникова. Нема још једног опредељеног места, где све душе, разлучене и удаљене од тела, заједно обитавају, но свака душа остаје прикована на она места, где је тело сахрањено. Душа је
ограник на простором и нуждава се у многоме као и сам телесни човек; она једе и пије, због чега јој треба припремити, шта ће јести, кад огладни, и пити, кад ожедни. Отуда обичај у Грка да на гробу покојника остављају много разноврсна јестива и пића. Еурипидова Ифигенија говори на гробу свога драгог покојника: "сипам по земљи гроба млеко, мед и вино, јер овим се чини радост мртвима". Безбројне церемоније око сахране и на гробу умрлога служиле су једноме циљу наиме, да учине души обитавање у гробу спокојним и угодним. Душе су уопште несрећне, биле оне грешне или праведне, чим се раздвоје од тела. Погреб и даће само донекле ублажавају несрећу душа. Душе, лишене погреба и даћа, немају мира ни покоја; оне су бескрајно несрећне (F. de Conlande вели, да су се стари Грци и Римљани више бојали непогреба него и саме смрти: "ou sraignit moins la mort pne la qrivation de la sepulture", Ib. р. 12)."
http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/RehabilitacijaTela/Nikolaj0306.htmШта је ограник?
