Бора Ђорђевић: Погледај дом свој, анђеле

[Maduixa]

Погледај дом свој, анђеле


Погледај дом свој, анђеле,
и скини паучину с очију.
видећеш призоре потресне,
видећеш мртве и болесне,
видећеш чемер, смрт и јад.

Погледај стадо, анђеле,
све сами богаљи и просјаци,
слепи тумарају у гомили,
свима су кичму поломили,
од тебе очекују спас.

Погледај багру, анђеле,
њихова душа је проклета,
свима су ставили амове,
себи саградили храмове,
руке им огрезле у крв.

Подигни мач свој, анђеле,
сети се крсташких ратова,
сети се прекланих вратова,
кад дођеш Богу на истину,
нека ти у души влада мир.

Услиши молитве, анђеле,
дабогда поцркали душмани,
па буди анђео освете,
нека на својој кожи осете,
шта значи беда, страх и бол.

[lxandar]

Ravnodusan prema placu

Ravnodusan prema placu
obozavam ilovacu
gotova je moja muka
pa se smejem iz sanduka
oko mene su u stvari
licemeri i govnari
svako mi za dusu pije
a znam lazu drkadzije
svako ko je tu plakao
poslo bi me u pakao

Ravnodusan prema placu
i konacno sasvim sam
oozavam ilovacu
nemoze mi nista sljam

A gore mi pevaju popovi
i nasledjuju me lopovi
sapucu samozvani proroci
upropastise ga poroci
dok izjavljuju saucesce
pljuju po meni sve cesce i zesce
na glavu mi stavljaju lovore
drze mi posmrtne govore
stoka sto laze kako zine
preuvelicava moje vrline

Ravnodusan prema placu
i konacno sasvim sam
oozavam ilovacu
nemoze mi nista sljam

Mozda nema ko da place
pa placaju narikace
mogo sveta, divan sprovod
za pijanku sjajan povod
ko u svakom dobrom vicu
sreca je na svakom licu
grobar ceka napojnicu
jos po jedna za ubicu
za presrecnu porodicu
i veselu udovicu

Ravnodusan prema placu
i konacno sasvim sam
oozavam ilovacu
nemoze mi nista sljam

[lxandar]

Rekla je

U polumraku poznate sobe
ja sam joj pricao uporno, dugo
da sve je gotovo, da nema vise
i da nismo jedno za drugo

Prvi put iskreno, bez trunke lazi
ja poluglasno, sto mogu tise
istinu rekoh, da je ne volim
da kraj nje nisam srecan vise

Rekla je, sve je u redu
rekla je, zagrli me jace
rekla je, nije mi nista
i tek je onda pocela da place

Rekla je, nemoj da brines
rekla je da nije vazno
rekla je, brzo ce proci
samo me zagrli snazno

A ja sam cuteci grizao usne
dok bivsi snovi po sobi lete
i nisam znao sta da joj kazem
sav bespomocan ko malo dete

[lxandar]

Majko

Suze presusile, ne mogu plakati
svi smo u dusi pomalo sakati
krvi do lakata a dusa sakata

Svuda sam video kuce u plamenu
nije preostao kamen na kamenu
a pare zgrcu trgovci smrcu
bilo je izdaje, niko ne priznaje

Majko, siri noge obadvije
da se vratim gde sam bio prije

Ne, nisam hrabar, nisam ni uplasen
al’ nemam osmeha i pogled mi ugasen
dok gazim, voljena, u krvi do kolena

Necu da venem, necu da placem
ja cu da krenem ognjem i macem
ognjem i macem na megdan jacem
valjda cu umeti valjano umreti

[lxandar]

ЧОРБА ДО ГРОБА!

[lxandar]

Ovde

Sve je to kosava oduvala
a bilo je dobrih i postenih ideja
ovde bi se i Penelopa prokurvala
i ne bi cekala Odiseja

Ovde su najvredniji posustali
preti opasnost od masovnog pomora
ovde su najuporniji odustali
ovo su Sodoma i Gomora

Ko limun te cede celoga zivota
bucnog postojanja znana ti je svrha
pred tobom je brdo, zove se Golgota
noseci svoj krst penjes se do vrha

Ovde se sreca na kapi dozira
i crni gavran je osedeo
odavde je glavom bez obzira
pobegao svako, svako ko je vredeo

Ovde ti nude krv, znoj i suze
pogledaj sebicne budale
ovo je brod ludaka, ovo je splav Meduze
i prepune su Augijeve stale

[lxandar]

Tu nema Boga, nema pravde

Zora rudi, dan se svetli
javljaju se prvi petli
na pocinak kuci leti
vestica na svojoj metli

Zivi bili, zivi bili
imbecili i debili
blago tebi, blago meni
unistice nas kreteni

Tu nema boga, nema pravde
i zato odlazim odavde
i nas ce k’o nase oceve
zbog visih ciljeva nabiti na koceve

Ko god hoce ovde moze
da hara i pustosi
sve kilavi Radovani
i nejaki Urosi

Dobar covek svako vece
zarije mi noz duboko
za veceru usi sece
za dorucak vadi oko

[lxandar]

Ja ratujem sam

Svake noci Brankovice pozivam na pice
svuda oko sebe nalazim slabice
ko sa decom spava, popisan se budi
trazio sam svecom, nigde nema ljudi
kadija te tuzi, kadija ti sudi
upomoc

Ja ratujem sam, ja ratujem sam

Prevarice, slagace me rodjeni brat
prodace me, zabice mi noz u vrat
nemam poverenja, niti hocu da ga dam
jer ja ratujem sam

Uplaseni prijatelji ni da mrdnu prst
sledeci sam koga ce da razapnu na krst
savest mi je mirna, necu da se kajem
dok me mozak sluzi, ja cu da ga dajem
grlo mi je jako, zato glasno lajem
upomoc

Ja ratujem sam, ja ratujem sam

[Вученовић]

Три ливаде нигде нема лада волео сам девојку из града

У кафани музика тандрче
пуца стакло и пуцају главе
ни у клозет не можеш од срче
чаше ломим руке ми крваве.

Лочу свињски очеви и мајке
што рађају кретенасту децу
мани сада тупаво потомство
Мујо кује коња по мјесецу.

А певаљку силовали нису
мајмуни што падају од пића
све док није показала сису
од извора воде 2 путића.

У поноћ су пале прве жртве,
немам појма, можда тако треба
док износе пијане и мртве
заклањаш ми сунце, сиђи са мог неба.



Немој сузу у бирцузу

Немој сузу у бирцузу
казаће ти да си пијан
кад завијаш ко прегажен кер.
Кад си сам са својом муком
боље буди под јастуком
и урлај као рањена звер.

Имај мало поноса
код кафанских односа.
Кад сувише има бола
кад те мрзе сви на свету
цвили доле испод стола,
иди плачи у клозету.

Имај мало поноса
код кафанских односа.
Нису дужни конобари
сажаљиво да се смеше,
шта су криви други гости
па морају да те теше
што је тебе твоја мила
на цедилу оставила,
оставила, жива била.

Преживећеш ти и друге
с више или мање туге.

[lxandar]

Jedino moje

I sve je islo kao po loju
dok sam te imao kao moju
to nije mogla biti bilo koja
sve dok si bila moja

Bolje ne mogu da postoje
od ove samo jedine moje
bili smo samo nas dvoje
o moje nekada, jedino moje

Ko indijanac stavljam ratnicke boje
da te osvojim, jedino moje
ljudi matore, boraju se, goje
a ti jos lepa, jedino moje

Kad bi bio potop,
a ja da sam Noje
i tebe bih poveo, jedino moje
bilo je zena da nema broja
al’ samo ti si bila moja

Grci zbog ljubavi unistili Troju
ja bi sve srusio za ovu moju
losi krojaci sudbinu kroje
zasiven za tebe, jedino moje

Nitko me nije izbacio iz stroja
jedino ti, ljubavi moja
mnogo je suza, krvi i znoja
proliveno zbog tebe, jedina moja

Ja nemam mira, nemam ni spokoja
kad sam bez tebe, jedina moja
ja sam ranjen, rane se gnoje
gde si jedino, nesrecno moje

I oko rana muve se roje
a tebe nema, jedino moje
mozda je djavo dos’o po svoje
zbogom najlepse, jedino moje

Ja sam ranjen, rane se gnoje
gde si jedino, nesrecno moje
mozda je djavo dos’o po svoje
zbogom najlepse, jedino moje

[Miki]

Увек ме прожму жмарци када чујем Погледај дом свој, анђеле, Боре Ђорђевића, тј. Рибље чорбе. Сматрам да му је то једна од најбољих песама. Речи су истински сензибилне, а музика се жестоко уклапа у цео контекст. Одлична нумера.

[Madiuxa]

Речи су сурово истините и опауче те по глави па не знаш где се налазиш...

[Miki]

Речи су сурово истините и опауче те по глави па не знаш где се налазиш...

„До даске“! Погледај дом свој, погледај багру, погледај стадо, подигни мач свој, услиши молитве анђеле... заигра срце!

[Madiuxa]

Sve mi se cini da je taj andjeo u stvari covek... A video klip je vazan dodatak opstoj jezi koju reci proizvedu...

[Miki]

Ко год био, потребан нам је тај Анђео чувар!

[Madiuxa]

Ко год био, потребан нам је тај Анђео чувар!

Onda ti i ja tumacimo razlicito reci pesme. Ja ih tumacim kao prebacivanje tom andjelu kakav je svet napravio... Zato sam i videla u tom "andjelu" u stvari coveka. Takva stetocina nikom ne treba...

[Miki]

Не могу да одговорим не залазећи у политичке теме, што заиста не желим помињати на овом форуму. Рећи ћу да видим у песми апел Анђелу, да се коначно смилује и сиђе са Неба, не би ли исправио неправду која влада на сваком кораку — уствари се људи морају коренито променити да би до тога дошло (притом не верујем да ћу овакво стање ствари доживети).

Призивају црне мисли речи ове песме и погађају тачно у мету.

[Madiuxa]

Не могу да одговорим не залазећи у политичке теме, што заиста не желим помињати на овом форуму. Рећи ћу да видим у песми апел Анђелу, да се коначно смилује и сиђе са Неба, не би ли исправио неправду која влада на сваком кораку — уствари се људи морају коренито променити да би до тога дошло (притом не верујем да ћу овакво стање ствари доживети).

Призивају црне мисли речи ове песме и погађају тачно у мету.

Хм, може и тако... Него, кад се прича о Бори, политика се не може избећи. А и сама песма је подстакнута дешавањима из деведесетих...

[Miki]

Него, кад се прича о Бори, политика се не може избећи. А и сама песма је подстакнута дешавањима из деведесетих...

Управо тако. А о томе заиста не желим овде. Никако није место.

[Madiuxa]

Него, кад се прича о Бори, политика се не може избећи. А и сама песма је подстакнута дешавањима из деведесетих...

Управо тако. А о томе заиста не желим овде. Никако није место.

Postujem odluku, mada, ne mora svaka diskusija o politici da bude neprijatna. Sve zavisi od sagovornika...

[Психо-Делија]

А и сама песма је подстакнута дешавањима из деведесетих.

Албум "Истина", на којем се налази песма "Погледај дом, свој анђеле", објављен је 1985. тако да горња констатација једноставно не стоји. А постоји и истоимени роман Томаса Вулфа ("најлирскији амерички роман") по ком је песма и добила назив.

[Madiuxa]

Ja sam gledala spot devedesetih, tako da sam mislila da je pesma nastala devedesetih. Greska

Inace, nisam neki veliki Borin fan, tako da mi se moze oprostiti...

[Психо-Делија]

Кад смо већ код Боре Чорбе, мени лично "Добро јутро" је његова најбоља песма. Елегична, сетна, а животна.

Dobro jutro

Svanulo je iznad crkve Svetog Marka
čistači u žutom ulice su prali
kući su se vukli
parovi iz parka
šta smo mogli mi smo
jedno drugom dali

Dobro jutro

Otresaš sa suknje lišće i prašinu
stružem s pantalona ostatke od blata
polako i sigurno bežiš u tišinu
čekaju te dole taksisti kod JAT-a

Dobro jutro

Cele noći ti si forsirala konjak
jutro kvari sinoć započete veze
zorom si me šutnula
ko poslednji dronjak
ja sam ti uz piće
došao ko meze

Dok veselo cvrkuću ptičice sa grana
sakrivaš rukama razmazano lice
u ustima vučem trulež od duvana
u daljini laju džukci lutalice

Dobro jutro

Cele noći ti si forsirala konjak
jutro kvari sinoć započete veze
zorom si me šutnula
ko poslednji dronjak
Ja sam ti uz piće
došao ko meze

[Madiuxa]

на мене је убедљиво највећи утисак оставио Бора Чорба са Погледај дом свој, анђеле...

Рекао бих да је Добро јутро много боља песма.

De gustibus..

[Ђорђе Божовић]

Рекао бих да је Добро јутро много боља песма.

Slažem se da je bolja od „Pogledaj dom svoj, anđele“ (anđeo, mač, prokleti, ubogi, stado, bagra, bog, istina, dušmani... ), ali je opet i ova podosta seksistička... Zašto se podrazumeva da on kao muškarac može, a njoj prebacuje to što je cele noći pila? Zaboga, bila s njim i otišla, i ostavila ga, i odmah ne valja...

Ma, Bora Čorba je Bora Čorba, ne može kod njega nešto da ne fali, čak i u pesmi. Ali, de gustibus...

[Madiuxa]

Мени од Боре једино се допадају Анђели (и мислим да све те велике речи имају своју функцију у песми, душмани поготову, и да је цела песма једна велика иронија, чак бих рекла сарказам на све оно што нам се тад дешавало), али се слажем да је Бора мало више сексиста и због тога ми се друге песме и не допадају толико, заправо, не допадају ми се уопште. Више ми лежи ЕКВ или Дугме...

[Ђорђе Божовић]

Hm, ne znam, nisam je nikada posmatrao u ironičnom kontekstu, a ne znam i da li mogu. „Seti se krstaških ratova“ i „seti se preklanih vratova“, a znajući Boru Čorbu, dakako, isuviše jasno daje do znanja ko su ti dušmani, a ko anđeli, i ko se protiv koga bori i zašto, a to je nešto najodvratnije moguće što pesnik može sebi da priušti.

[Психо-Делија]

Добро јутро је мој фаворит првенствено због атмосфере и због мноштва животних детаља вешто укомпонованих у једну причу. А стих "целе ноћи ти си форсирала коњак" сам схватио управо тако: она је форсирала коњак, али, богуми, и он. Не мислите ваљда да је она љуштила коњак, а он је заљубљено посматрао и пио бозу?

[Madiuxa]

Хм, ја песму разумем као пребацивање том анђелу што није мало боље гледао свој дом и дозволио је и крсташке ратове и преклане вратове, који не припадају ником посебно већ једноставно људском бићу као врсти. Анђео је дозволио да се деси и "чемер и смрт и јад" зарад неких глупих идеја (из једне друге: за идеале гину будале; у споту се приказују снимци из 2. св. рата, хирошима и други ужаси које је створио сам човек), душмане схватам као саме људе, који су по природи аутодеструктивни, тј. анђелу се пребацује што је подстицао ту страну људске природе (због неких идеала који обично иду уз анђела а то су вера и нација). Не видим ни у анђелу нити у било ком другом појму који се помиње у тој песми неку конкретну нацију, неку конкретну веру. Видим жал над људским родом као таквим.

[Ђорђе Божовић]

Delijo, slažem se, životni detalji su fenomenalno uvučeni u tu pesmu. Ali on samo njoj prebacuje što je forsirala konjak, a sebe nigde ne pominje. (Jer on valjda može, i to je normalno, a ona je pak neka amazonka i opajdara. )

Bruni, ne znam zaista, kažem ti kako ja tumačim tu pesmu — prvo poziva anđela, skreće mu pažnju na rasulo, jad, čemer i bedu (i to na „dom svoj“, što je valjda simbol domovine i nacije čiji je anđeo-ratnik zaštitnik), i traži da ovaj to ispravi, i to tako što ga opominje da se seti krstaških ratova i preklanih vratova, te da uzme mač i pobije dušmane, pa kada dođe bogu na istinu, u duši da oseti mir. Hm...

[Madiuxa]

Видиш, мени тако нешто апсолутно није пало на памет. Анђео би могао да се протумачи и као анђео освете, а у неку руку, све што се издешавало на просторима екс ју и јесте почело као нека врста освете за нешто што се десило пре 60 година (нешто што је твој деда урадио мом деди а ја сад тебе мрзим због твог деде). Песник пребацује анђелу разарања која је изазвао подстичући људе на бесмислену освету...

А можда сам ја све ове године погрешно схватала ту песму....

[Ђорђе Божовић]

Vasko Popa, Kalenić

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Ovaj Popin anđeo ratnik, izgleda, zalutao je i kod Riblje Čorbe, i to znatno eksplicitnije:

Pogledaj dom svoj, anđele...

Podigni mač svoj, anđele,
seti se krstaških ratova,
seti se preklanih vratova,
kad dođes bogu na istinu,
nek ti u duši vlada mir.

Usliši molitve, anđele,
dabogda pocrkali dušmani,
pa budi anđeo osvete,
neka na svojoj koži osete,
šta znači beda, strah i bol.

Mislim da Bora Čorba ne aludira na besmisao osvete i krvoprolića, već ga upravo traži („pa budi anđeo osvete“), zbog onoga što misli da je nečiji deda učinio njegovom dedi (preklani vratovi, beda, strah i bol...), jer eto, dom naš je u neredu, vazda ga pritiskaju dušmani (kao kod Đure Jakšića!), i trebalo bi ponoviti one krstaške ratove...

OSIM ako ovo jeste ironija, mada nešto nisam siguran — znamo Boru Čorbu, a i nigde se iz pesme ne može to zaključiti.

[Madiuxa]

Pih, razocarah se... Al stvarno se razocarah.

A bas me je cudilo da neko kao Bora napise nesto tako univerzalno lepo... Vidis, ipak za mene poezija nije, nis ne kapiram kako treba...

[Ђорђе Божовић]

Molim, pa književna dela i služe zato da ih svako čita nas svoj način! Ni tvoja analiza nije pogrešna ako ti tako razumeš pesmu, ali mislim da Bora Čorba ipak nije hteo da napiše tako nešto... Samo ga slušaj:

http://www.youtube.com/watch?v=mI7Qqiu4sf8
http://www.youtube.com/watch?v=rBSASVTxDdQ

Mislim, ako je i satira, previše je nešto neobična satira. Rugamo se jednoj vlasti eda bismo doveli drugu; satira u službi politike, gde to ide?

[Madiuxa]

A zasto da ne, satira u sluzbi politike? Pa ima vlasti i vlasti, a satira uvek sluzi da se kritikuje ono sto ne valja (a i ono sto valja, kad je satira u rukama suprotne strane)... Satira je jedno od pesnickih orudja koje moze da se valjano upotrebi ali i zloupotrebi, kao i sve drugo sto ima dve ostrice...

Ali, ipak ne bih se slozila da svako pesmu moze da tumaci na svoj nacin, tim pre sto treba pre svega pravilno protumaciti ono sto je pisac hteo da kaze da bi se stekla prava slika o samom piscu i pesmi, i u zavisnosti od toga moze da nam se dopadne ili ne. Upravo ovo sto se meni desilo je super primer za ovo sta rekoh. Nisam pravilno protumacila ono sto je pisac hteo da kaze, i samim tim sam nesvesno slavila nesto sto organski ne mogu da smislim. I to godinama!!!! To je za mene ipak uzas i porazavajuce saznanje.

Necu ni da otvaram te jutubove, sad mi muka od same sebe...

[Ђорђе Божовић]

Književnost nije dobra književnost, i pitanje je da li se uopšte može nazvati književnošću, ako je u službi nacije, politike, ideologije... Književnost je umetnički izraz pojedinca, ili kolektiva (narodna epika i folklor), i njena su merila estetska, kao i kod svake druge umetnosti. Sve ostalo nije književnost, već je propaganda, jer onda merila nisu književna već nacionalna, politička, ideološka... A to je za književnost neprihvatljivo.

Satira treba da kritikuje i demistifikuje vlast i društvo. Ona uvek kritikuje ono što ne valja. Kod Bore Čorbe, to nije satira, jer ona ne služi kritici i demistifikaciji vlasti i društva, već sasvim suprotno osnovnoj funkciji satire — ona služi tome da dovede jednu vlast i jedno društvo. (Tako što će ismejati onu drugu.) I to je propaganda, a ne prava satira.

Pisac najbolje zna šta je hteo da kaže, a ponekad i samo on zna. Međutim, književnost ne bi imala nikakvu svrhu ako se ne bi čitala. Šta bi nam značila, da je ne čitamo? Tek je čitanje dela njegova konačna i prava realizacija; ono ne postoji dok nije pročitano, iako je napisano. Književno delo se realizuje ne pisanjem, već čitanjem. Njegov pravi autor nije njegov pisac, već njegov čitalac, on je realizator dela. Delo služi tome da se čita, i čitalac podjednako utiče u stvaranju književnog dela koliko i pisac, ako ne i više. I zato, mi možemo govoriti o tome šta je pisac hteo ili nije hteo da kaže, ali to nije pravo tumačenje dela. Pravo tumačenje daje čitalac, a naravno da će svaki čitalac imati drugačije, svaki svoje, tumačenje, jer nisu svi ljudi isti. I svako tumačenje je pravilno, za toga pojedinačnog čitaoca. Ti si protumačila pesmu na svoj način, i dopalo ti se to što si u njoj otkrila. (Makar i ako pesniku nije bila namera da to kaže, već nešto sasvim suprotno.) Naravno da nisi slavila Borine nacionalističke ispade, već ono što se tebi dopalo. I to je pogrešno tumačenje u odnosu na pesnika, koji uopšte nije to hteo reći, ali je pravilno sa tvoga stanovišta, onako kako ti čitaš pesmu. Zato je književnost jedna fenomenalna stvarčica.

[Madiuxa]

Добро Ђоле, фала што желиш да ме утешиш, али ипак мислим да није требало да толико баш погрешим. Најгоре ми је то што ми се свиђало нешто што слави оно што ја презирем.

Али не бих се с тобом потпуно сложила (барем не у потпуности) с овим првим делом твог претходног поста. Па зар баш никакво родољубиво осећање није вредно да се преточи у нешто што би се могло назвати књижевношћу? Ето, ја волим свој град (ја волим град, а волим и земљу и њене људе, колико год ми истовремено ишли и на живце због неких атавизама које гаје и још увек нису способни да их се ослободе), па ми се веома допада и она песма о Београду и балконима, па и Чола је певао о Београду у априлу (и имао је потпуно право, Београд је заиста најлепши у априлу), Пеђа д Бој је певао о Југословенкама итд... Зар је све то само... Пропаганда?


^{>>(БДЊ, ја ћу ово сећи и ставити у део о Бориној песми, јер ово више нема никакве везе са г. Шобићем).<<}

[Зоран Ђорђевић]

Satira treba da kritikuje i demistifikuje vlast i društvo. Ona uvek kritikuje ono što ne valja. Kod Bore Čorbe, to nije satira, jer ona ne služi kritici i demistifikaciji vlasti i društva, već sasvim suprotno osnovnoj funkciji satire — ona služi tome da dovede jednu vlast i jedno društvo. (Tako što će ismejati onu drugu.) I to je propaganda, a ne prava satira.

Имаш пиво за ово. Управо је тако.

[Miki]

Бруни, биће ти лакше са собом кад прочиташ ову Делијину поруку. Такође, песму сам и ја тумачио као и ти, а то ћеш видети ако прочиташ тему испочетка, тако да нема разлога за очајавањем.

[Madiuxa]

Бруни, биће ти лакше са собом кад прочиташ ову Делијину поруку. Такође, песму сам и ја тумачио као и ти, а то ћеш видети ако прочиташ тему испочетка, тако да нема разлога за очајавањем.

Ма ја јесам повезивала то и са деведесетима, али у принципу, такође сам мислила да сама песма говори уопштено о људском роду, не о једној земљи и једној нацији. Погле тамо шта сам причала Ђорђу, што је очигледно тотални промашај теме...

[alcesta]

Šta znam, ja sam tu pesmu uvek tumačila kao socijalni bunt bez ikakve veze sa verom i nacijom. I mislim da ne mora da postoji jedno jedino ispravno tumačenje. Što reče Đorđe, pravo je svakog čitaoca, slušaoca itd. da delo doživljava na svoj način, pa mislim da previše tragično to shvataš.

[Ђорђе Божовић]

Али не бих се с тобом потпуно сложила (барем не у потпуности) с овим првим делом твог претходног поста. Па зар баш никакво родољубиво осећање није вредно да се преточи у нешто што би се могло назвати књижевношћу?

Jeste, svakako, ali to je jedno, a ovde je druga stvar u pitanju (propaganda). Uzmimo, recimo, za primer sliku Sloboda predvodi francuski narod Ežena Delakroa, svi ju znamo. (Ono što važi u slikarstvu, dakako, važi i u književnosti, kao i u umetnosti generalno — jer, i jedno i drugo su umetnosti.)

Ne možemo za nju reći da je dobra slika zato što prikazuje revoluciju, slobodu, borbu, bunt. Isto tako ne možemo reći ni da je zbog toga loša. O toj slici možemo suditi samo na osnovu tehnike kojom je izrađena — možemo reći da je dobra ili loša u zavisnosti od toga kakva je boja, osvetljenje, kakvi su potezi kičicom, koji je stil slikar upotrebio, i slično. Ono što je naslikano dolazi tek na kraju — i tada možemo reći da je slikar hteo preneti ovu ili onu poruku, ali ne možemo nikako suditi o kakvoći slike prema tome, već samo prema estetskim, umetničkim kriterijima. Samo se umetnost u umetnosti važi, sve ostalo je vanumetničko, pa čak i ako je u umetnost upakovano.

Tako je i pesnik mogao napisati rodoljubivu pesmu, ili nešto slično. O njoj ćemo suditi prema tehnici kojom je napisana, a sloj ideja književnog dela ostavićemo za kraj — on je, uostalom, samo pesnikov, kao što sam već rekao o tumačenju i realizaciji dela u prethodnoj poruci. Međutim, kada se pesme, kao kod nas, NE vrednuju prema književnokritičkim, nego prema političkim merilima, pa i još gore, kada se isključivo prema njima i pišu, onda je to obična propaganda, a ne književnost, i onda to nisu pesnici već obični advokanti jedne ideološke mašinerije. A nema ničeg goreg od toga kada se književnost stavi u službu nacije i politike ili ideologije. Književnost, i umetnost uopšte, ne treba da bude u službi ničega, jer je to krajnje beskrupulozno. Zamisli umetnost koja robuje jednoj ideologiji! I piše se, ili slika, ili peva, s propagandnim ciljem, i tumači se i vrednuje prema političkim merilima! Pa je li to prava umetnost, i je li to uopšte umetnost?

Zorane, hvala za pivo. Alčesto, ovo jeste jedna veoma zanimljiva pesma. Ona upravo počinje kao socijalni bunt (u prvom delu pesme su socijalni motivi), ali zatim taj socijalni bunt prerasta u nacionalni (u drugom delu, koji sam iznad citirao, nacionalni i verski motiv je, rekao bih, nedvosmislen). Da bi se kraju otkrilo ono oko čega se sve vreme kolo vilo — usliši molitve, anđele, i pobij naše dušmane, povedi krstaški rat. Neka dušmani na svojoj koži osete ono što su naši dedovi navodno osećali pod njihovima, kada su im „klali vratove“. A to je tako nisko za poeziju. Još je Gete pisao da je „politička pesma gadna pesma“, a Laza Kostić da „ako je koja potreba narodna, nije time rečeno da je poezija mora namirivati“, i to je geslo i ove poruke.

[alcesta]

Možda, ali ja krstaški rat shvatam kao metaforu, ne doslovno u verskom smislu. Mislim da se oko toga nećemo složiti.

[Ђорђе Божовић]

A „preklane vratove“?

Ako je i metafora, i za metaforu mora postojati opravdanje; ne može sve biti metafora kako nam dune, i što nam prvo padne na pamet, jer onda je to loša pesma, loše napisana. (Što, uostalom, ni ovde nije isključeno.)

Dakle, zašto baš krstaške ratove pesnik hoće upotrebiti kao metaforu? Za svaku metaforu mora postojati razlog; nešto se skraćeno poredi sa nečim, ali sa čime, to jeste bitno. Ako ovo jeste metafora, a ako nema nekoga naročitog razloga za baš taj pojam upotrebljen metaforski, onda pesnik loše piše, samo niže što mu padne na pamet i što mu zvuči prijemčivo, a to je onda loša pesma.

[Madiuxa]

Хм, с обзиром да је та песма писана пре 85. (судећи према оном Делијином посту), ја сам стварно сад збуњена. О коме мислиш Ђоле, да прича? Ја бих рекла да је главни непријатељ осамдесетих година била ипак комунистичка власт, а не друга нација. С друге стране и даље ме жуљи овај стих о освети...

[Ђорђе Божовић]

Tako je, vreme kada je pesma napisana malčice zbunjuje — što će reći, ako nije patriotska, onda je stvarno loša pesma i ništa više, jer onda pesnik nije ništa uspeo reći, samo je nabacao gomilu jakih reči da bi pesma zvučala „moćno“.

Mada, „ona druga“ nacija je oduvek bila glavni neprijatelj kada zaiskri iskra patriotizma, bez obzira na godinu. Evo, Popin je „Kalenić“, što ga pomenusmo, iz sedamdesetih, ako se ne varam, a takođe je tu negde i njegova „Manasija“ (oni stihovi: „čuješ li konjicu noći / alah il ilalah...“).

[Miki]

Пуна је читанка Попиних песама. И данас се сећам онога што учих напамет у ОШ: „Манасију“ и „Каленић“, и баш стихова „чујеш ли коњицу ноћи | алах ил илалах“.

[Ђорђе Божовић]

Znam. Šta misliš, da li je to u redu? Nastava književnosti kod nas počesto nije nastava književnosti, već nastava patriotizma.

Književnost se guši u tome, i robuje ideologiji, politici, državi, partiji (ja se sećam i starijih čitanki, koje su isto tako bile pune tekstova i pesama o Titu, o borbi u NOB-u, o hrabrim partizanima i poslušnim partizankama), patrijarhatu, seksizmu, religiji...

A to nije pravo.

[alcesta]

A „preklane vratove“?

Zato što se rimuju sa ratovima, najprostije rečeno. Mislim da ga mnogo više seckamo na sitna crevca nego što objektivno zaslužuje, i ne verujem da je mislio na pola ovih stvari što mu pronađosmo ovde.

Inače ja Popu jako volim, tako da nam se ukusi za poeziju definitivno ne slažu.

[Ђорђе Божовић]

Ne postoje dobri i loši pesnici, postoje samo dobre i loše pesme.

Ove dve Popine, „Kalenić“ i „Manasija“, su jako dobre pesme sa stanovišta tehnike, one su izuzetno dobro napisane. Popa je vrlo vešt i talentovan poeta. Ja to ne sporim, i sâm sam rekao da pesme inače ocenjujemo prema umetničkim kriterijima.

Međutim, one ipak nisu za školsku čitanku, jer pesnik u njima želi preneti jednu vrlo ksenofobičnu poruku, a tome valjda nećemo učiti decu. Kada je odabir dela za čitanku u pitanju, moramo se okrenuti i nekolikim vanumetničkim obzirima, u skladu s time kome je uzrastu i s kojim ciljem čitanka namenjena.

A to ne spori kvalitet i veštinu Popinim pesmama. Osporava im samo primerenost modernom društvu, jer mu s takvom porukom nisu primerene, iako jesu dobre pesme. Ali jedno je poezija kao umetnost, a drugo je pak čitanka, koja se pravi sa edukativnim ciljom. Popine su pesme dobre, ali nisu za čitanku, osim ako se na njima ne želi pokazati veština pisanja ili ako su bitne s književnoistorijskoga gledišta — to je u redu, ali da se na njima uče deca patriotizmu i ksenofobiji („bliži se konjica noći / alah il ilalah“, „tuđe senke ne daju / munju tvoga mača / u korice da vratim“), nije u redu.

[alcesta]

Pravo da vam kažem, ne znam šta je danas u čitankama. Mi smo učili možda samo Kalenić od pomenutih, a i to usputno, a u OŠ ga nismo imali, taman posla. Akcenat je u gimnaziji bio na njegovim hermetičnijim i ljubavnim pesmama, koje mnogo volim. Mislim da je Popa prekomplikovan za osnovnu školu uopšte. Ali treba da bude u lektiri za srednju svakako, mada verovatno drugi izbor, nisam u toku s konkretnim pesmama koje se uče. Po ovome što vi kažete ispada da se u školi uče samo "rodoljubive", što me iznenađuje, ali možda sam i ja imala sreće sa profesorom.

Ovo bi verovatno trebalo na njegovu temu...

[Ђорђе Божовић]

Nisu sve samo rodoljubive pesme, ali ih je znatan broj, čak i onih koje su sasvim loše pesme, bez ikakve umetničke vrednosti, ali se stavljaju u čitanke samo zbog patriotskog izraza. Pa je u lektiri i Dobrica Ćosić, pa interpretacije tekstova u čitanci podstiču i navode na gajenje patriotizma, i tako dalje. Jer, nastava književnosti i te kako robuje nastavi patriotizma — možda si ti samo imala sreće s profesorom.

Time se, i srpskim i hrvatskim i bošnjačkim čitankama, koje su iste što se toga tiče, samo je ugao posmatranja različit, pozabavio Nenad Veličković, skupio i analizirao te primere, i naravno, sasvim ih osudio. O tome možeš više čitati, recimo, na njegovom sajtu, ili ovde kod nas s vremena na vreme u beogradskom književnom časopisu „Reč“ Fabrike knjiga, itd.

[alcesta]

Mislim da si dao negde link ili sam pročitala na nekoj drugoj temi odlomak... Inače ja sam imala crnogorsku čitanku ali presudan je bio izbor profesora, radilo se ono što on odabere od poezije (držao se pesnika iz plana doduše) a što često nije imalo mnogo veze sa onim u čitanci, pa se zato i ne sećam baš šta je tačno u njoj bilo. Popi je posvetio dobar mesec dana, čini mi se, a i Crnjanskom (poeziji, hoću reći).

Ja se izvinjavam što ovoliko zabrazdismo od teme.

[Ђорђе Божовић]

Nema razlike, veruj mi. Evo, recimo, jedan tekstić gde sažeto iznosi šta je našao u bosanskohercegovačkim čitankama:

Patridiotske čitanke
Jedan pogled na nastavu književnosti u Bosni i Hercegovini
(Na poziv časopisa Danas.)

Zašto književnost ima povlašten položaj među drugim umjetnostima, pa za razliku od muzike, slikarstva, arhitekture, plesa, filma i drame ostaje u đačkim rasporedima časova od prvog osnovne do zadnjeg srednje škole? Zato što je čvršće od drugih umjetnosti vezana za jezik, tradiciju, religiju – ukratko, za naciju.

Drugim riječima: u nastavi književnosti etničko je ispred estetičkog.

Naše obrazovanje je nacionalističko, a književnost je glavno oruđe takvog obrazovanja. Ona ima tu “prednost” da je kao umjetnost slobodna od naučnog ispitivanja, i da se o njoj, kao, ništa konačno i jasno ne može tvrditi ni zaključiti. Istovremeno, njene teme (jezik, simboli, motivi, fabule…) najčešće su vezane za istoriju nacije kojoj pripada.

Trik je jednostavan: tamo gdje nedostaju istorijski fakti, ili gdje činjenice govore protiv interesa nacionalističke elite, “podmeće” se književnost, koja ne mora proći nikakvu “provjeru” vrijednosti ili istinitosti. Služeći se književnošću (nastavom književnosti), nacionalisti uspijevaju društvu nametnuti svoju (lažnu, pogrešnu i opasnu) sliku svijeta.

Bosna i Hercegovina, kao zemlja s tri ravnopravna nacionalizma, podijeljena je čitankama koje se razlikuju po pravopisnoj normi, pismu, izboru pisaca i interpretacijama djela. U srpskom i hrvatskom obrazovnom nadleštvu čitanke su dobrim dijelom prepisane iz Srbije odnosno Hrvatske. Izbor uključuje pretežno srpske ili pretežno hrvatske pisce.  U hrvatskim čitankama nema ćirilice, u srpskim je latinica najčešće rezervisana za nesrpske pisce. U bošnjačkim preovladava latinica, iako ustav propisuje ravnopravnost pisama. Izbor pisaca je uravnotežen, ali nerijetko se ekavica ijekavizira (Vojislav Ilić, Miroslav Antić). Najamanje dvije hrvatske čitanke u popisu autora izbjegavaju kao zemlju/državu njihovog rođenja/porijekla navesti Bosnu i Hercegovinu. (Mak Dizdar nije bosanskohercegovački ili bošnjački pjesnik, nego “rođen u Stocu”.)

U bošnjačkim čitankama češće a u hrvatskim rjeđe, povređuju se autorska prava – ne navode se imena prevodilaca. Samo izuzetno vodi se računa o rodnoj ravnopravnosti, inače se favorizuje muškost. (U pjesmi “Mjesto ljubavi, mjesto smrti”, završni stih: “Daj, Bože, da ova zemlja ostane samo moja i mog sina.”) U sve tri grupe uporno se izbjegava korištenja određenja jugoslavenski. U bošnjačkim se umjesto toga koristi termin južnoslavenski, što je eufemizam. U srpskim i bošnjačkim čitankama često se za primjere moderne daju romantičarske pjesme. (Šantićeva “Moja otadžbina”). Romantizam se ne posmatra kao stilski pravac nego kao izraz nacionalnog bića. Iz opusa pjesnika drugih stilskih perioda biraju se pjesme s patriotskim motivima.

Patriotizam je presuđujuće mjerilo vrijednosti u izboru pisaca i djela. U ime patriotizma toleriše se nestručnost. Naprimjer: u srpskoj čitanci stoji da “Roman Miloša Crnjanskog Seobe govori o stalnim seobama kao sudbini srpskog naroda. Traganje za obećanom zemljom i nepoznatim daljinama je istorijska činjenica, ali i unutrašnji svijet pojedinca.”

Što nije tačno! Roman govori u nastojanju srpske zajednice da očuva svoj nacionalni identitet pod tuđom administracijom. Uopštavajući, autori učenicima sugerišu da su “seobe kao sudbina” posljedica miroljubivosti Srba i agresivnosti susjeda.

“Dva su fabularna toka u romanu: jedan prati Vuka Isakoviča i njegov puk na evropskim bojištima, a drugi slika porodični život i događaje u kući Aranđela Isakoviča i njegove snahe Dafine.”

Ni ovo nije tačno: drugi tok ne prati PORODIČNI život Vukovog brata i Vukove žene, nego njihov preljubnički odnos. Izbjegavanjem da ovako jasno odredi “drugi fabularni tok” autor ustrajava na idealizaciji Srba. Dalje, u interpretaciji:

“Zašto ukidaju srpski puk? Mogu li od ponositih srpskih oficira da načine poslušnike? Mogu li od srpskog ratničkog i hajdučkog naroda da načine krotke kmetove i seljake?”

Svjedoci smo neprimjerenom angažmanu autora čitanke, i afirmicaji stereotipa o Srbima kao ratnicima i hajducima.

“Na osnovu ovih odlomaka procijenite kakva je kolektivna sudbina srpskog naroda. Kakvu je nepravdu doživio srpski narod u svojim lutanjima, stradanjima i seobama po tuđim zemljama i narodima.”

Kako na osnovu literarnih odlomaka procjenjivati istorijsku nepravdu učinjenu cijelom narodu?

S druge strane, bošnjačka čitanka podrazumijeva drugačije predrasude: “Vuk Karadžić je uspio da cijelu srpsku kulturu utemelji u narodnom životu i njegovim kulturnim vrijednostima.”

Što nije tačno! Srpska kultura nije utemeljena u narodnom životu, nego, između ostalog, i na vizantijskoj tradiciji. Ili: kako se, recimo, djela Miloša Crnjanskog “temelje na narodnim kulturnim vrijednostima”?

Autor bošnjačke čitanke demonstrira nekritički odnos prema građi. Dok u poeziji Vesne Parun “plijeni ljepota ispovjednog tona…” i dok je Davičova zbirka “veoma zanimljivo i vrijedno poetsko ostvarenje”, u tri pjesme Maka Dizdara “može se vidjeti sva ljepota Dizdareve potpuno samosvojne, originalne upotrebe poetskog jezika, višeslojnost značenja njegovih metafora, složenost kreativnog dijaloga sa tradicijom i začuđujuća snaga poetske misli.”

Po čemu je Dizdar samosvojan? (Nastasijević je eksperimentisao s jezikom i tradicijom, Popa također. I drugi pjesnici imaju “višeslojne metafore” i “začuđujuću snagu poetskih misli”. Po tome što je “naš” među “njihovim”, najvjerovatnije.

Iako ni to, čiji je Mak Dizdar, nije baš sasvim jasno: hrvatska čitanka naglašava da je “u kordinate novije hrvatske poezije 20. st. ušao ‘vlastitom voljom i javno očitovanom odlukom’ te je zastupljen u svim važnijim antologijama hrvatskog pjesništva…”, dok u drugoj, bošnjačkoj, (u kojoj se ne zove Mak Dizdar, nego Mehmedalija Mak Dizdar) on je “cijeli svoj pjesnički intelektualni vijek posvetio bosanskom identitetu”.

Nestručnost se često krije iza mistifikacija.

U srpskoj čitanci stoji: “Ova pesma predstavlja remek-delo muzikalnosti našeg stiha…” Ne objašnjava se zašto je ona remek-delo, niti šta je tačno “naš” stih. Umjesto dokaza nudi se impresija. I dalje: “Ona je baš u jezgru sluha, tamo gde se jezička materija u svom ritmu podudara sa skrivenim ritmom imaginacije.” Šta je jezgro sluha? Kako se jezička materija podudara sa skrivenim ritmom imaginacije, i šta je to, uopšte, skriveni ritam imaginacije?

Iako brojanje nije najbolji način razumijevanja stvari, pogotovo ne književnih, ipak je bolje od mistifikacije. Brojanjem imena u sadržaju hrvatske čitanke za 4. razred gimnazije ustanovi se, naprimjer, da od 58 izabranih predstavnika književnosti XX vijeka (svjetske i domaće), 57 je muškaraca i samo jedna žena (Vesna Parun). Patrijarhalno društvo favorizuje književnost u sistemu obrazovanja, jer kroz kanon afirmiše i čuva svoje vrijednosti i ciljeve.

Iz ovih nekoliko primjera (a autor ih je sakupio mnogo više, i nastavlja da ih skuplja!) može se steći predstava o ulozi književnosti u bosankohercegovačkom obrazovanju, i obrazovanja u kreiranju političkog ambijenta. Pitanje koje se nameće na kraju jeste: koju čitanku koristiti u razredu u kojem je nacionalni sastav učenika mješovit?

Dva su izbora. Prvi: likvidirati razrede s mješovitim nacionalnim sastavom. Etnički očistiti učionice, i skinuti s dnevnog reda jednaka prava za svu djecu, bez obzira na njihovo porijeklo, ili spol, ili vjeroispovijest. Drugi: etnički očistiti čitanke. Izbaciti iz nastave i književnosti patriotizam kao mjerilo vrijednosti i kao cilj obrazovanja.

Između ova dva rješenja nema kompromisa, a izbor jednog, da parafraziram poentu filma Neugodna istina, nije političko nego moralno pitanje. (Nenad Veličković)

[Vlado]

Nema šta narode, ja sad idem da tražim Čorbu i da ga pitam šta je htio da kaže sa onom pjesmom

[Ђорђе Божовић]

Добро Ђоле, фала што желиш да ме утешиш...

Tražio sam ti dokaz da ne želim samo da te utešim, nego da zaista jeste tako kod postmodernističkih teoretičara književnosti (v. Zdenka Lešića, na primer), pa evo odlomka iz Albaharijeve priče Pokušaj opisa smrti Rubena Rubenovića, bivšeg trgovca štofovima (koja je inače jedna postmodernistička igrarija s procesom pisanja i čitanjem priče), koji to potvrđuje:

„Redovi koji će uslediti, stranice koje sada ne mogu da predvidim, događaji, šumovi, zbivanja, mesto: sve je to pokušaj. Reči kojima ću se služiti, rečenice koje ću slagati, pitanja, iskazi: sve je nepouzdano, ništa ne vodi sigurnom cilju, ništa ne poseduje čvrstinu nepobitnog. Ono što ću opisati: vama je nepoznato; vi nikada nećete doznati ono što sam želeo da kažem. Priča koju ćete pročitati: samo je vaša. Između vašeg pročitavanja i moje namere leže beskrajni ponori nerazumevanja i izolovanosti ljudske jedinke. Jedina izvesnost, nit za koju ćemo se, snagom davljenika, hvatati i vi i ja, jeste interpunkcija, smisao zapete, nužnost tačke. Mogao sam i nje da vas lišim, ali: kome bih onda govorio? Nemoćan sam: zato što su reči nemoćne. Ne razumete me: zato što suviše precizno razumete. Vi i ja vodimo dijalog koji ni vama ni meni ništa ne kazuje. Svesni ste (jedino) mojih pauza, trenutaka kada udišem vazduh ili zastajem da saberem misli; svesni ste, dakle, mog škrtog fiziološkog postojanja: moj um ostaje vam nedokučiv, moja mašta takođe. Reči, jednom izrečene, umiru. Tako i vi i ja delimo istu sudbinu: kao lešinari prekopavamo po groblju papira.“

I dalje kroz priču sve se manje zna ko je pisac, ko čitalac, a ko su likovi, ko to piše, ko čita, a ko u priči učestvuje... Sve sa postmodernističkim igranjem samim procesom pisanja i samom književnošću. Priča je odlična, i jedna od meni omiljenih Albaharijevih priča.

[Madiuxa]

To je super, al mislim da je Corba ipak mnogo prizemniji i daleko od postmodernizma...

[alcesta]

Ma ne bih ja rekla da Đorđe vezuje Čorbu za postmodernizam, nego samo hoće da ilustruje koliko mnogo zavisi od čitaoca, odnosno slušaoca. Svako od nas može da ga shvata na drugi način, a da ne bude samo jedan u pravu. A to je stvarno utešno.

[Madiuxa]

Shvatila sam ja to, ali ja hocu da kazem da ne verujem da je Bora od takvih pisaca kao sto su ti koje Djole navodi, to jest da ne treba mnogo duboko traziti sta je pisac hteo da kaze.

[Ђорђе Божовић]

Zaboravio sam pomenuti i to koliko ovaj odlomak iz Albaharija podseća na početak „Derviša i smrti“, gde Ahmed Nurudin slično veli o svojoj priči koja će uslediti — ovo je „zapis moj o meni“, pozivam za svjedoka mastionicu i sl., sa onim uvodnim citatom iz Kurana, „da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.

I ja se slažem, verovatno smo mi Bori Čorbi posvetili više pažnje nego što mu zaista priliči; biće da ništa drugo nije hteo kazati pesmom do da naslaže nekoliko jakih reči i uzbudi masu.

[Зоран Ђорђевић]

I dalje kroz priču sve se manje zna ko je pisac, ko čitalac, a ko su likovi, ko to piše, ko čita, a ko u priči učestvuje...

А чему све то?

[Зоран Ђорђевић]

I ja se slažem, verovatno smo mi Bori Čorbi posvetili više pažnje nego što mu zaista priliči; biće da ništa drugo nije hteo kazati pesmom do da naslaže nekoliko jakih reči i uzbudi masu.

И ја се слажем.

[Ђорђе Божовић]

I dalje kroz priču sve se manje zna ko je pisac, ko čitalac, a ko su likovi, ko to piše, ko čita, a ko u priči učestvuje...

А чему све то?

Postmodernisti se vole igrati književnošću samom. Jedne knjige vode diskusiju s drugima, parodija je danas popularnija nego ikada, sve se hoće izokrenuti, i ismejati samo sebe itd.

Zašto? Prosto je danas književnost sama sebi postavila pitanje čemu služi i zašto se sve piše na isti kalup, otprilike. U ovoj priči, na primer, Albahari upotrebi metaforu, pa u zagradi doda nešto poput: evo, upotrebio sam dobru metaforu; hoteći da pokaže kako je sámo pisanje postalo kao kakav zanat, ono ima svoje tehnike, svoje postupke, svoj kalup, zna se kad dolazi poređenje, kad metafora, kako se opisuju likovi, kako teče radnja i sl., što postmodernisti dovode u pitanje i izruguju se tome. (Kao da im je to postalo dosadno i suviše očekivano, pa zato iznalaze nove književne postupke, nadigravaju se itd.)

Postmodernizam je, dakle, jedna književna igrarija, jer on polazi od kritike i sumnje u sve, pa i u samu sebe (tj. u samu književnost), i tom igrarijom želi raskrinkati neke njene apsurde, neke ustaljene i već dosadne forme i postupke i dr. Dakle, zato je priča takva. I to, evo kako:

Na primer, pisac ovde opisuje smrt Rubena Rubenovića, čoveka koji mu je, mislim, deda valjda, i naravno da je i on, kao dečak, tu prisutan kao jedan od likova u priči. Dakle, pisac, i ujedno i lik. A taj lik, taj dečak, ništa ne progovara i ne pojavljuje se negde do kraja pripovetke, već pisac sve piše i opisuje u svojstvu svevidećeg posmatrača. Nije li sama ta književna tehnika apsurdna? I nju Albahari dovodi u pitanje, pa se više nakraju ne zna ko je pisac, a ko su likovi, a ko je čitalac, pišu li čitaoci priču, a pisac u njoj učestvuje, a likovi je zapravo čitaju (jer oni ne utiču na radnju, oni samo mogu da prate šta se događa, kao i svi likovi svih književnih dela — ovde oni posmatraju Rubena Rubenovića na samrti, i naravno da ne znaju kada će umreti, a šta će oni dalje uraditi, ne zavisi od njih, nego od toga kada će i kako Ruben Rubenović da umre; šta su onda oni u priči, akteri ili posmatrači, tj. jesu li stvarno oni likovi, ili su zapravo oni čitaoci, oni prate radnju priče? ). Vrhunac je na kraju, kada pisac pređe preko sobe (A otkud sada on u sobi? Pa otkuda on priča priču — čim je priča, mora biti tu; još jedan apsurd!) i uzme u naručje malog dečaka, tj. sebe, koji je takođe tu.

Dakle, pisac je u stvari lik, a likovi su u stvari čitaoci, a mi, čitaoci, mi u stvari — pišemo priču. Jer, mi smo ti koji ju realizujemo, dok je mi čitamo, ona se pred nama odvija, a ako je ne pročitamo, ona i ne postoji, dakle mi u stvari stvaramo priču, i čitalac je, u stvari, pisac. Ma božanstveno.

Takav je postmodernizam — on se pita šta je uopšte književnost, kako to funkcioniše, zašto je pisac svevideć i sveznajuć, ako je on u stvari akter u radnji priče, itd. Jedini koji je u ovoj priči nesumnjiv — to je Ruben Rubenović, koji je na samrti, mada se posle ni za njega ne zna je li zapravo on umro, ili je to za njega novi, bolji početak, a na gubitku su zapravo ovi koji su preživeli. Odlična priča.

[Ena]

Snaga pesme je svakako u tome što je univerzalno društveno zasnovana, tj. postavlja večito pitanje nemanja pravde na svetu.

E, sad, u rokenrolu (da li se ovako piše?) ima dosta pesama sa temom kritike društvenog ustrojstva (čitav pank je koncipiran na tome), ali ne znam da i jedna pesma na tako otvoren način to pitanje postavlja, i još sa hrišćanskog stanovišta.

Meni su ovome nešto najbliže stihovi

There's no room for the weak, no room for the weak,

Where will it end? Where will it end?
Where will it end? Where will it end?

iz pesme Day of the Lords Joy Divisiona.

Ali, opet ostaje da ne poznajem pesmu koja bi na tako otvoren način, snažno i jasno predočavala ljudsku/božansku nepravdu i pozivala na osvetu.

[jadranka84]

Književnost nije dobra književnost, i pitanje je da li se uopšte može nazvati književnošću, ako je u službi nacije, politike, ideologije... Književnost je umetnički izraz pojedinca, ili kolektiva (narodna epika i folklor), i njena su merila estetska, kao i kod svake druge umetnosti. Sve ostalo nije književnost, već je propaganda, jer onda merila nisu književna već nacionalna, politička, ideološka... A to je za književnost neprihvatljivo.

Đorđe, pozdrav,

u cijelosti se slažem sa ovim postom. Ali, pogled u povijest ovih naših krajeva govori i to da je svaki "vladar" uz sebe volio imati pisca, ali su se i pisci utrkivali da budu uz vladajućeg.
Tito je npr. jako volio Krležu ( za vrijeme NDH bio je u Zagrebu, njegova supruga je aktivno nastupala u HNK, bila je glumica ), nakon rata nastavio je pisati.........Franjo Tuđman je volio Ivana Aralicu ( dosadan do bola, pravi režimski pisac ), navodno je Slobodan Milošević volio Dobricu Ćosića, Aleksandar Obrenović Branislava Nušića, Ivo Andrić je dobio nobelovu nagradu zahvaljujući lobiranju i tadašnjoj politici.......Stjepan Mesić obožavao je Jergovića..........

Sjećam se pjesme koju smo u školi morali naučiti napamet...........

Tito
 
 
I
(Nema drugog dana osim onoga koji će doći)

Kada govori kao da zvezde padaju
u lepu vodu iz jedne večnosti iza
promenljivih oblika
uperi prst u nezamišljeno mesto ali vreme
lažno
gde prošlost još nije prošla
i kaže:
ko tamo pođe stići će u dan pre dana kada
je pošao
u nesličnu idilu nevernu onome što je iza nje
gde je ružna graja inače hvaljenih ptica.
On ništa ne prećuti on kaže
svaku mrlju u oku svaki oblak na duši:
budućnost nije sve ono što će doći
mnogo štošta će se jednostavno ponoviti
prošlost nije sve ono što se neće povratiti.
i jedan deo budućnosti ostaje zatajen.
On nas uči kako da ne izgubimo sličnost
sa svojom nadom sa svojim lepim ljudskim
licem
on nas uči da prepoznamo budućnost
u onome što radimo u onome što će doći
jer jao onom koji izgubi svaku sličnost sa
ovim gradom
jao onom koji nema svoje mesto na ovom
trgu
jao onom koji bude merio sebe svojom
senkom
koji je dan njegovoj neosvetljenoj krvi.
Budućnost je tu samo je treba prepoznati
i izdvojiti.
O beli grade o cvetni grade na čijim
prilazima niče žito
jednom bačeno u zemlju nikad bačeno
kao kad siđeš kao kad nestaneš
da bi se mogao pojaviti, zakopano zlato
 
II
 
(Povratak)
 
Opet zvezdana misao uz čelo
Uprkos vetru nešto je stalno
Ono što treba reći na svojoj zemlji
Pod svojim nebom i zvezdama
Da ga čuje Zagroje se primaklo Avali
More Nebojšinoj kuli
Gde je njegova Reč tu je cela zemlja
Reke se ulivaju jedna u drugu iz ljubavi
Izmišljaju jednu geografiju sličnu krvotoku
O, Zemljo, tvoj oblik je oblik mog srca
On je Veliki Putnik, što prebrodi Mora
Da bi  otkrio Nadu sličnu ovoj ovde
Jao nemam reči za našu ljubav
Dobro nam došao
Ti koji od zloupotrebe odvikavaš Vatru.
 
Branko Miljković

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Најлепши стихови (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Бора Ђорђевић: Погледај дом свој, анђеле