Полазна тачка била је име реке у Јужној Африци — Орање. Из детињства се сећам, пише наш колега, како су у мом родном селу имали обичај за воду кад потече мутна да кажу да је као орање. Такво значење би добро пристајало великој равничарској реци каква је Орање — али да ли је могуће да су наши преци некад стигли чак до Африке. Да погледам, рекох себи има ли у том делу света још које српско име, па ако има, ту може бити нечега. И ево: у сред Африке држава Чад. Када човек потамни у лицу, код мене се каже почадио. Продирући са севера, преко Сахаре, у дубину црне Африке, наши преци су се ту први пут срели с људима чађава лица, Црнцима, па су и земљу назвали по томе. Мора да су затим завладали добрим делом континента као робовласници и трговци робљем. Успомену на то чува име земље Бијафра од српске робовласничке девизе Биј Афра!, тј. Туци роба Африканца!, као и име главног града данашње Кеније Најроби, јер је ту некад био трг на којем су продавани најбољи робови.
Тој српској владавини у Африци крај је учинило ширење ислама. Задње наше упориште био је југ континента, а граница је једно време ишла баш реком Орање. На то се односи позната претња Краљевића Марка у народној песми: Море Турци не газте Орања! На другој страни, муслимани су нас потиснули све до источне Индонезије. Тамо су последње уточиште Срби нашли у планинским пределима острва Тимора, како то каже бесмтрни Његош: Оро гњездо врх Тимора вије, јер слободе у равници није.
Под притиском иноверних завојевача део Срба се иселио из своје вековне постојбине. Препловивиши Атлантски океан, открили су Америку. Први Европљанин који је ступио на њено тле није био Кристифор Колумбо из Ђенове, него бокељски морепловац Крстивоје Крсто Голубовић из Ђеновића. По карактеристичној узречици његових морнара богоми, боготи, главни град Колумбије и данданањи носи име Богота. У Јужној Америци срби су стигли све до аргентинских пампаса о чему сведочи само њихово име, које је настало асимилацијом од сампас — место где се стока пусти сама да пасе, што је врло добар израз за екстензивно сточарење у тим пределима.
На северу америчког континента Срби су се ширили у два смера: североисточном и северозападном. Они први су дали име држави Невади, по живом песку тамошњих пустиња јер је на српском невада оно из чега се не можеш извадити. Придев сијер, беличаст, имамо у имену планине Сијера Невада која је тако названа због својих снежних врхунаца. Све уз пацифичку обалу, део тих Срба је стигао чак до Аљаске, где су се настанили и живели од риболова, па се земља прозвала Аласка, рибарска.
Потомци оних других Срба који су ишли на север дуж обале Атлантика кумовали су реци Потомак на којој данас лежи престоница САД Вашингтон. Доспели су све до Канаде и основали тамо њену данашњу престоницу Отаву чије име на српском значи сенокос. Једној њиховој групи састављеној од Босанаца није се свидела канадска клима, па су се окренули на југозапад рекавши Мани то, ба! Стога се и дандањи део Канаде око језера Винипег зове Манитоба. Та босанска група избила је у средишњем делу континента на реку Мисури, па су хтели да је пређу и продуже даље на запад. али су се на десној обали већ били населили Срби од оног пацифичног огранка и нису им дали да превеслају на јихову страну. Стога Босанци прозову негостољубиву земљу преко реке Небратска — Небраска, а сами остану на левој обали Мисурија и подигну ту многе воденице, по којима се тај предео прозвао Омаха, јер се српски омаха, омаја каже за воду која прска са воденичног точка.
Na kraju krajeva, da nije pokušaj istoriografskog teksta, bila bi jako zanimljiva satira slična onoj Žoa Soaresa o mladom nespretnom anarhisti atentatoru s dvanaest prstiju na rukama. Odista, dotični istoričar ima i književnog talenta, to se mora priznati.
Odlomak je gotovo školski primer zašto ne treba graditi takve paraetimologije zasnovane na pukoj opservaciji reči i rastavljanju na proizvoljne delove, a sve sa pogrešnog emotivnog polazišta kako je srpski jezik najstariji, kako među srpskim rečima nema turcizama, kako je srpski najsavršeniji na svetu, ili nešto slično. Moj favorit, koji me je osvojio na prvi mah, jeste zasigurno — „Mani to, ba!“
No s druge strane, ljudima je ponekad potrebno da čitaju i veruju u nešto takvo, makar ono i ne imalo veze s vezom. Ovakvih „istoriolingvističkih škola“ ima na svima stranama, ne samo kod Srba. U nauci, to je obična glupost; u nekim drugim krugovima, međutim, to je dugo skrivana istina.
