И новинари често користе конструкцију у и око Београда, а нико да им скрене пажњу да то није коректно. Главни проблем са таквим и сличним стилским грешкама је у томе што се и таква реченица разуме.
Мислим да им лектори скрећу пажњу на то, али на нашу жалост, од лектора су сви паметнији

.
Такође, у вези с тим занимљиво је нешто што ми је данас пало на памет. Не мислим да сам открила рупу на саксији, него сам уобличила у мисао оно што је дуго тињало, а можда тиња и у вама

.
Писала сам реченицу из неважних разлога
Доказ писмености нису новине, титлови у филмовима, бабе, деде, маме, тате, тетке, стрине, многобројни пријатељи (осим ако нису професори српског). (Било ми је непријатно да напишем проверени професори српског

.) Онда сам наједном схватила да се у лингвистици вели: Књижевни говор се шири
медијима, преко школа... и додала испред оног
нису и једно
нажалост и у исто време се сетила оне госпође скоропапрофесорке српског која каже
Ће ме сачекаш, етила се наших новина, телевизије и закључила да су ствари толико измењене да лингвистичка препорука о начину ширењу књижевног језика представља тешки сарказам...